Kao tinejdžerka koja je odrastala tokom ratnih godina na Zapadnom Balkanu, Dijana Hrka je naučila da živi sa glađu. Nije bilo hrane, struje ni mnogo vode dok se njena srpska zajednica skrivala pod neprijateljskim bombardovanjem, ali je preživela. Sada, gospođa Hrka, 48, ponovo je bez hrane — ovog puta svojom voljom.

---

Već dve nedelje štrajkuje glađu ispred Skupštine Srbije, želeći da osveti smrt 16 ljudi, uključujući i njenog 27-godišnjeg sina, Stefana. Zatrpala ih je betonska nadstrešnica koja se srušila na nedavno renoviranoj železničkoj stanici na severu Srbije prošlog novembra.

Ova tragedija podstakla je bes javnosti zbog nemara i korupcije u vlasti, pokrenuvši jedne od najvećih antivladinih protesta u Srbiji od pada bivšeg diktatora Slobodana Miloševića 2000. godine.

Pre nego što se nadstrešnica srušila, gospođa Hrka, razvedena majka dvoje dece i kuvarica brze hrane, imala je malo interesovanja i vremena za politiku ili proteste protiv predsednika Aleksandra Vučića, čiju je vladu, kako upozoravaju zvaničnici Evropske unije, zahvatilo demokratsko nazadovanje.

Ali otkako se dogodila tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu, gospođa Hrka je toliko stalno prisutna na studentskim protestima da je postala neočekivani simbol pokreta.

„Spremna sam da za ovo umrem, spremna sam da za ovo živim“, rekla je gospođa Hrka prošle nedelje, sklupčana u šatoru koji je ona i njene pristalice postavile ispred zgrade Skupštine u Beogradu. „Spremna sam da učinim sve kako bismo se ujedinili i rešili ovog zla.“

Prvi novembar bio je godišnjica novosadske tragedije u kojoj je poginuo njen sin. Sledećeg dana, kako bi skrenula pažnju na svoje i zahteve drugih demonstranata za pravdom za žrtve i odgovornošću vlasti, prestala je da jede.

„Pošto sam već ranije bila gladna, mislim da to mogu da podnesem više nego možda obični ljudi“, rekla je gospođa Hrka, koja je nastavila da pije vodu, čaj i sok.

„Ali opet,“ rekla je, „ne možeš to da podnosiš tako dugo — možda 12 do 13 dana pre nego što se nešto dogodi.“

Tokom njenog štrajka, budnom su je držali laserski zraci i zaglušujuća muzika koju su ka njenom šatoru usmeravali kontraprotestanti koji podržavaju Vučića. Njihovo sopstveno kamp-naselje ispred Skupštine, postavljeno pre nekoliko meseci, udaljeno je svega nekoliko metara od njenog.

Srbija je duboko podeljena zemlja, rastrzana rastućim besom i nepoverenjem koje dodatno pogoršavaju dezinformacije. Razapeta je između želje da se pridruži Evropskoj uniji i potrebe da zadrži dugogodišnji savez s Rusijom. Mnogi Srbi i dalje su ogorčeni zbog NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, sprovedenog zbog njenog delovanja na Kosovu tokom godina sukoba na Zapadnom Balkanu, koji su usledili nakon raspada Jugoslavije.

Optužbe i kontraoptužbe o pranju novca, prebijanjima na ulici i laganju svakodnevni su deo političkog diskursa, čak i na najvišim nivoima vlasti.

Odobrenje za izgradnju luksuznog Trampovog hotela na mestu bombardovanog arhitektonskog spomenika u Beogradu, progurano kroz Skupštinu ovog meseca, povećalo je sumnje u korupciju vlasti i dodatno podstaklo proteste.

U nesreći na železničkoj stanici, srpsko tužilaštvo je optužilo najmanje 13 osoba, uključujući i dva visoka državna funkcionera, za korupciju povezanu sa nekvalitetnim renoviranjem koje su izvodili kineski izvođači.

Međutim, sudovi još uvek nisu osudili nijednog od osumnjičenih, mesecima nakon podizanja optužnica, što podstiče široko rasprostranjeni strah da će smrt žrtava ostati nekažnjena.

U nedeljama nakon nesreće na železničkoj stanici, Hrka kaže da je bila previše šokirana da bi reagovala. Ali zatim je, gledajući televiziju u svom domu u Beogradu, videla kako mladi ljudi koje je smatrala „decom“ izlaze na ulice i zahtevaju pravdu za poginule.

„Odjednom sam samo pošla za njima na ulicu“, rekla je Hrka tokom jednog od četiri intervjua za The New York Times prošle nedelje, u svom šatoru. „I eto me opet, na ulici.“

Njen sin, Stefan, radio je kao radnik na održavanju u jednoj firmi u Novom Sadu kada je poginuo.

„Bili smo veoma bliski i uvek smo želeli da na stvari gledamo pozitivno, jer smo živeli u teškoj situaciji“, rekla je Hrka. „Počeo je da radi i pomagao mi je da ne moram da radim toliko poslova. Rekli smo jedno drugom da ćemo uvek biti srećni sa onim što imamo — i bili smo.“

Kada je bila mlađa, želela je da postane kozmetičarka, a čak i tokom štrajka glađu, njeni nokti bili su nalakirani svetlucavom roze bojom. „U budućnosti, ako sve ovo dobro prođe,“ rekla je, „želela bih da osnujem fondaciju koja će nositi Stefanovo ime, i onda će ta fondacija pomagati svoj deci.“

Dobronamerni ljudi, uključujući sveštenike, donosili su joj molitvenike, cveće, ikone i druge poklone u šator. Ali Hrka je priznala da ne vidi jasan kraj protesta. „Ne znam — kako Bog kaže“, rekla je. „U Božijim je rukama.“

Hrka ne želi da govori o svom mlađem sinu iz straha da bi bezbednosne službe mogle da ga targetiraju, ali sebe vidi kao majku studentima koji predvode proteste.

„Ako moram da umrem, kako bi sva deca mogla da žive slobodno i Srbija bila slobodna, spremna sam“, rekla je.

Ako Hrka umre zbog štrajka glađu, „to bi mogla biti prelomna tačka“ nakon godinu dana tinjajućih, ali uglavnom mirnih protesta, rekao je Raša Nedeljkov, programski direktor Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost, nadzorne organizacije u Beogradu.

Hrka i ostali demonstranti takođe zahtevaju vanredne izbore kako bi se zamenio Vučić, koji je na vlasti kao premijer, a zatim predsednik, od 2014. godine. On ne pokazuje nikakvu nameru da se povuče.

U jednomčasovnom intervjuu u svom kabinetu u četvrtak, Vučić je obećao da će „pokazati da pravda postoji u zemlji“ i da će odgovarati svako ko je kriv za nepravilnosti u izgradnji železničke stanice. Ali je rekao da je na sudovima, a ne na njemu, da vode istrage, kako bi se izbegao i najmanji izgled političkog mešanja.

On je takođe negirao da bezbednosne službe zastrašuju i proizvoljno pritvaraju demonstrante, kako su to naveli zvaničnici E.U.

Vučić je pazio da ne kritikuje Hrku. Ali je nagovestio da je ona iskorišćena kao najnovija figura u godinama protesta političkih protivnika koji traže njegovu smenu. (Hrka je rekla da je odluku o štrajku donela sama. „Niko me nije naterao na ovo“, rekla je.)

„Nadali su se da će Dijana Hrka umreti, pa će onda svi kriviti mene“, rekao je Vučić. „Stalo mi je do nje“, dodao je. „Brinem za nju, a oni ne.“

Vučić je rekao da je prošle nedelje pozvao Hrku kako bi pokušao da je ubedi da ponovo počne da jede. Umesto toga, razgovor je dodatno produbio njihove podele.

Čak i zvaničnici koji podržavaju Hrku zamolili su je da prekine štrajk.

„Ako nastavi, to je kao samoubistvo“, rekao je Dragan Đilas, opozicioni lider u Skupštini. „Veoma sam tužan zbog toga.“

Drugi kažu da im je ona inspiracija. Još jedan antivladin demonstrant i njegov tinejdžerski sin započeli su štrajk glađu, iako je dečak u međuvremenu ponovo počeo da jede.

„Dijana je majka koja je mnogo propatila i želela je da bude deo celog pokreta jer je izgubila svoje dete“, rekao je Vladimir Štimac, bivši profesionalni košarkaš kojeg je policija nedavno privela zbog učešća u protestima.

„Zaista sam zabrinut za njeno zdravlje, ali niko od nas ne može da joj oduzme autonomiju“, rekao je.

U noći 11. dana štrajka glađu, Hrku su njene pristalice odvele u medicinsku kliniku i leče je od dehidracije nakon što se osetila slabo i krvni pritisak joj je pao.

Nekoliko stotina pristalica okupilo se ispred njenog šatora u tihom bdenju uz sveće koje je trajalo najmanje 15 minuta. Zatim je gomila počela da skandira „Dijana Hrka“ – mrmljanje koje je preraslo u viku.

Gospođa Hrka se vratila nekoliko sati kasnije. Sledećeg jutra u svom šatoru, 12. dana štrajka, izgledala je mršavo i bledo, ali je zvučala jače nego dan ranije.

Rekla je da neće stati.

„Deca me gledaju sa divljenjem“, rekla je. „Kada su počeli protesti, policija je pokušavala da ih uguši, da uguši proteste. Ali onda sa mnom, zajedno, smo jači.“