Pripovesti o četničkom zlatu koje se sve redovnije pojavljuju u javnosti Srbije tokom dve minule decenije zametnute su još tokom Drugog svetskog rata, da bi propaganda Titovog režima neprestano ponavljala legendu o silnim dukatima koje su Britanci poslali ratnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Ovoj se povesnoj magli posvetio dr Miloš Timotijević, istoričar Narodnog muzeja u Čačku.

"Već na suđenju generalu Mihailoviću 1946. insistiralo se na zlatu i papirnom novcu koje su četnici dobijali u ogromnim količinama. Stvoren je snažan mit, dodatno utemeljen pričom o sramnom bežanju kralja sa narodnim zlatom 1941", rekao je Timotijević za Rinu

"Istovremeno, komunisti su iz javnog pamćenja izostavljali činjenicu da su i sami za svoje potrebe koristili pune bisage zlatnog, srebrnog i običnog papirnog novca", kaže on.

Timotijević je, zahvaljujući višegodišnjem istraživanju, nedavno objavio studiju "Zlato četnika i partizana: mit i kolektivno sećanje”, štampanu s potpisom "Službenog glasnika”.

To je mnoštvo zapisa, neki su dokumentovani, dok drugi počivaju na izučavanju usmenih izvora ili izmaštanih sećanja koja se naslanjaju na prastaru mitsku matricu vezanu za legende o zlatu, pa Timotijević ovako niže neke redove u svojoj knjizi:

"Britanska pomoć četnicima bila je neredovna i oskudna, ali i tako male količine novca i ratnog materijala bile su potencijalna pretnja za okupacioni aparat u Jugoslaviji i Srbiji. Čak i ovako simbolične pošiljke, bacane daleko od komunikacija, imale su veliki moralni efekat na stanovništvo. Pronosile su se priče (glasine) o hrpama oružja i odeće, posebno o zlatnom novcu koji je dospevao i do Nedićevih službenika u Srbiji."

"Tako predstojnik gradske policije u Čačku tvrdi da je on video dva zlatna šilinga, koji su bili nešto savijeni i ulupani, i da pretpostavlja da su se oštetili prilikom pada na zemlju. Veli da je čuo sa više strana da kod naroda ima dosta tih para, i da ih narod grozničavo čuva”, piše Timotijević.

Stara mitska podloga, uz pomoć neobuzdanih glasina, dobila je novi podsticaj i očekivana preterivanja. Okupaciona Nedićeva policija pod kontrolom Nemaca je imala zadatak da "svestrano ispita” i "tačno” ustanovi odakle Dražinim četnicima dolazi novac, "na kom mestu je bačen, po mogućnosti i u kojoj količini”.

Sledi i pričica o tome kako su Nemci iznosili blago iz Srbije:

"Jedan deo opljačkanog zlata sakrio je za sebe Franc Nojhauzen, nemački generalni opunomoćenik za privredu u okupiranoj Srbiji. Najviše je zakopao na imanju u Čoki, mestu za koje se mislilo da će biti glavna nemačka komanda za Jugoistok posle povlačenja iz Grčke. To zlato uzeo je Gestapo 1944. kada je Nojhauzen uhapšen u sklopu privođenja svih osoba optuženih za pripremu atentata na Hitlera. Prema pojedinim izjavama Gestapo je u Čoki pronašao čak 800 kilograma zlata, a u Nojhauzenovom stanu u Beogradu još 245 kilograma. On nije sve zlato zadržavao samo za sebe. Pohlepnom i sujetnom Hermanu Geringu poklonio je za rođendan polugu zlata tešku jedan kilogram. Najviši rukovodioci Rajha dobijali su iz Srbije kao poklon staru srpsku prepečenicu, ljutu rakiju, u bačvama koje su u sebi imale i zlatne kocke zapremine jednog litra", piše on.

"Priče o izgubljenom blagu, najčešće zlatu, govore o iskonskoj čovekovoj želji za dosezanjem sreće, neraskidivo vezanoj za materijalno bogatstvo od vremena početka razmene dobara", rekao je dr Timotijević.

"Čovek je plemenite metale veoma rano počeo da ceni, svakako zbog njihovih fizičkih i hemijskih osobina, a potom da koristi u različite svrhe, od upotrebe u kultovima do trgovačke razmene", kaže.

Dodao je i da svi predmeti koji su u stanju da premoste jaz među civilizacijama, naročito zlato, uspone i padove ljudskih zajednica, čak prave ponore vremena, uvek imaju magičnu privlačnost. Kako materijalnu, tako i duhovnu, povremeno čak i mističnu. Dabome da ni ratni Srbi, ali ni mirnodopski, nisu izuzetak.