Moderno društvo je u 21. veku konačno postalo osvešćeno koliko dalekosežne posledice nasilja mogu da budu. Nasilje generalno definišemo kao namerno nanošenje štete i izazivanje bola kod druge osobe. Pod vršnjačkim nasiljem podrazumevamo agresivno ponašanje među decom školskog uzrasta, koje se ponavlja u kontinuiranom vremenskom periodu ili daje naznake da bi moglo da bude učestalo.

Vršnjačko nasilje može da bude školsko, odnosno može se dešavati u kontekstu škole, a može da bude i van okvira škole.

Posledice vršnjačkog nasilja mogu biti fizičke, psihičke i emotivne, a često se javljaju i udruženo. Fizičke posledice je najlakše detektovati, dok psihičke i emotivne posledice dugo vremena mogu da prolaze neopaženo. Od velikog je značaja naučiti decu da prepoznaju kada su izložena nasilju i da pravovremeno potraže pomoć roditelja i nastavničkog osoblja.

Vršnjačko nasilje je jedan od gorućih problema kojem se pridaje sve više značaja, kako u medijima, tako i među roditeljima i školskim osobljem.

Kada spomenemo vršnjačko nasilje prva asocijacija je fizički obračun između dece istog ili sličnog uzrasta, međutim, postoji više vrsta vršnjačkog nasilja:

•     Fizičko nasilje – tuča, šamar, guranje, zavrtanje ruke, rušenje na pod ili zemlju.
•     Verbalno nasilje – uvrede, psovke, izjave koje za cilj imaju ponižavanje „žrtve“.
•     Socijalno nasilje – izopštavanje deteta iz društva, ignorisanje, širenje dezinformacija kako bi ostala deca prestala da se druže s „žrtvom“.
•     Psihološko nasilje – pretnje, zastrašivanje.
•     Digitalno nasilje – sve učestaliji oblik nasilja, koji podrazumeva korišćenje društvenih mreža i aplikacija u svrhu ponižavanja deteta koje je žrtva nasilja. U digitalno nasilje spada kreiranje lažnih naloga na društvenim mrežama, snimanje i objavljivanje videa, slika itd.
•     Seksualno nasilje – javlja se uglavnom u pubertetskom uzrastu, a podrazumeva dodirivanje intimnih delova tela, neprimerene i vulgarne komentare.

Nasilje je posledica, a šta je uzrok? Deca koja se nasilno ponašaju često dolaze iz disfunkcionalnih porodica. Mogu biti agresivna, mogu imati probleme sa profesorima, ocenama, drugarima iz odeljenja. Takvo dete će tražiti učenika slabijeg od sebe, nad kojim će biti fizički dominantan, na taj način dokazujući ostalima svoju vrednost. Deca nasilnici u osnovi vape za prihvatanjem.

Na našem podneblju postoji viševekovna praksa fizičkog i psihičkog kažnjavanja dece, koja opstaje i danas. Deca obrazac nasilnog ponašanja uče među bliskim osobama, a prenose ga i na ostale sfere života. Jednom kada je nasilje prepoznato i treba da bude sankcionisano, roditelji ponovo pribegavaju kažnjavanju deteta nasilnika, praveći tako začarani krug.

Treba imati na umu da je i nasilno dete ipak samo dete i da mu je potrebno pružiti pažnju i podršku i naučiti ga da postoje drugačiji, nenasilni modeli ponašanja i komunikacije.

Dete koje je žrtva vršnjačkog nasilja uglavnom je tiho, mirno i povučeno, ili se po nekim karakteristikama razlikuje od svojih vršnjaka. Može da bude jako uspešno u školi („štreber“) ili pak neuspešno, krupne građe, da ima „smešno“ prezime, da je nespretno i slično.

Dete žrtva je po pravilu zastrašeno i ne želi da prijavi svoj problem starijima. Razlozi su nedostatak poverenja, strah da će nasilje biti još gore ako se odrasli umešaju, strah da će kazna za „cinkarenje“ biti još strašnija. Praksa je pokazala da je nasilje poprimilo zaista još ozbiljnije oblike nakon neadekvatne intervencije roditelja ili nastavničkog osoblja.

Dete žrtva ne prijavljuje nasilje, čime se ovaj neželjeni oblik ponašanja prolongira. Što je izoloženost nasilju duža, posledice kod žrtve mogu biti ozbiljnije. Deca koja su izložena nasilju postaju zabrinuta, uplašena, depresivna, razvijaju socijalne fobije, a svedoci smo da posledice mogu da budu fatalne.

U borbi protiv vršnjačkog nasilja država, škola, roditelji i stručnjaci moraju da se bore zajedno. Bilo da je dete počinilac ili žrtva nasilja, potrebno je izvršiti korekciju ponašanja, a u taj proces moraju biti uključeni psiholozi ili pedagozi, profesori i roditelji.

Prevencija nasilja je ipak najbolji lek