Prijava Ukrajine i drugih zemalja će sigurno donekle „pogurati“ proces pristupanja Zapadnog Balkana, ali trenutno nema indikacija da postoji spremnost za njihovo punopravno članstvo, kažu sagovornici Danasa komentarišući realnost da Srbija traži i dobije datum prijema u EU.

Uz to, kako navode, usvajanje zakona, kontiunuirano pokazivanje da se zakoni primenjuju, zajedno sa političkom odlukom da se uspostavi konsenzus o reformskom procesu preduslov je da vas EU smatra kredibilnim partnerom spremnim za članstvo, što Srbija sada nije.

Tu ideju je izneo diplomata i bivši ambasador Srbije u Berlinu i Londonu Ognjen Pribićević koji je gostujući na televiziji N1 rekao da su Amerikanci uvek snažnije podsticali proces evrointegracija, i da bismo morali da iskoristimo šansu da pokrenemo samo jeno pitanje – datum prijema u EU.

Srbija je, prema njegovim rečima, sa stanovišta strateških interesa, još pre 15 godina morala da bude primljena u EU, te da joj je potreban datum ulaska u EU, a ne obećanje da će se proces ubrzati.

Aleksandar Ivković, urednik vesti, portala European Westwrn Balkans za Danas kaže da ako bi sada morao da se odredi datum, onda bi jedino realistično bilo da on bude u intervalu od 2025. (što je bio indikativan datum u Strategiji proširenja Evropske komisije iz 2018) i 2030. (Janšin predlog sa samita u Sloveniji prošle godine).

– Bliže od toga bi bilo neizvodljivo, a dalje previše daleko i maglovito da može da postigne neki politički efekat. Međutim, kada bi se, na primer, u junu o tome odlučivalo na sastanku Evropskog saveta, siguran sam da bi nekoliko zemalja – Francuska, Holandija, skandinavske zemlje – glasale protiv, iz već tradicionalnih razloga – teže odlučivanje unutar EU sa više članica, vladavina prava…, za koje ne vidim da su oslabili čak i nakon početka rata u Ukrajini. Tome sad treba pridodati i sumnjičavost oko stava o Rusiji. Mislim da Srbija zbog tih aspekata ne može da računa da bi mogla da uđe samostalno, već u paketu sa nekim, ili sa svim, državama regiona – objašnjava Ivković.

Kako dodaje, bilo bi jako teško opravdati i u EU i na Zapadnom Balkanu zašto ulazi samo Srbija a ne i druge zemlje.

– Tako da, ako dođe do geopolitičke odluke, treba gledati u tom pravcu. Prijava Ukrajine i drugih zemalja će sigurno donekle „pogurati“ proces pristupanja Zapadnog Balkana, ali trenutno nema indikacija da postoji spremnost za njihovo punopravno članstvo, bar ne dok ne dođe do promene načina odlučivanja u EU za koje se zalaže, između ostalih, predsednik Makron – kaže naš sagovornik.

Upitan ako bi Srbija dobila datum, šta bi se dogodilo sa reformama i kosovskim pitanjem, ili to sada gubi na važnosti, Ivković odgovara da kada bi Srbija dobila datum, prosto bi morala da dobije uz njega i jasan set kriterijuma koje treba da ispuni pre ulaska i čvrstu političku poruku da ukoliko to ne bude ispunjeno, datum će biti pomeren.

– Čak i ako zanemarimo poštovanje vrednosti, iz čisto pravnih i tehničkih razloga, morala bi dodatno da se uskladi sa pravilima radi nesmetanog funkcionisanja kao članice EU. Morali bi, takođe, na neki način da se definišu odnosi sa Kosovom, posebno ako bi Srbija bila primljena u EU bez teritorije Kosova (drugo je pitanje da li bi građani Srbije to prihvatili) – radi definisanja pitanja gde su nove granice EU i svega što to sa sobom povlači. Za većinu članica EU najbolje rešenje za to je da Srbija prizna Kosovo, a da li bi to moglo da se izbegne putem nekog kreativnog pravnog rešenja je takođe otvoreno pitanje – kaže Ivković.

A Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, smatra da je postavljanje datuma o ulasku u EU moguće samo kada su pregovori zatvoreni.

– Od kada se sva poglavlja otvore i zatvore, a sve države članice sa Srbijom potpišu Ugovor o pristupanju, od tada kreće dvogodišnji rok u kome se u skladu s nacionalnim zakonodavstvom država članica ratifikuje ugovor uključujući i ratifikaciju u Evropskom parlamentu. Neke države članica ugovore ratifikuju u svojim zakonodavnim telima, dok druge imaju obavezu da pre ratifikacije organizuju referendum na kojima se građani izjašnjavaju da li je Srbija spremna za članstvo. Iako je pozitivan trend stavova građana Unije o daljem proširenju, taj trend nije u svim državama članicama pa samim tim nema ni garancija lakog pristupanja – objašnjava on.

Kako dodaje, zatvaranja poglavlja i potpisivanja Ugovora o pristupanju nema dok se ne sprovedu reforme.

– Kako je istorija proširenja pokazala da usvajanje evrospkih zakona ne znači mnogo bez dokaza o primeni istih, veći je pritisak na Srbiju i ostale zemlje kandidate da pokažu kredibilne reforme. Srbija pokazuje da nije spremna da primeni sopstvene zakone, a kamoli zakone EU. Čak i da nema geopolitičkih pitanja kao što je odnos Beograda i Prištine, strukturni problemi u ekonomiji, nezavisnim i demokratskim institucijama, infrastrukturi i standardu građana prepreka su članstvu. Posebno se ističu problemi korupcije, nefunkcionalnog i zavisnog sudstva, organizovanog kriminala i sprege državnih institucija, političara i kriminalnih miljea. Drugim rečima, svaki datum može da se baci u vodu, ukoliko se ne uspostave valjani zakoni i demokratske institucije koje će ih nepristrasno primenjivati – ukazuje on.

Na pitanje ako bi EU i pristala da nam odredi datum, koji bi on mogao biti, Beširi odgovara da je predsednik Evropske komisije u prethodnom sazivu za Srbiju i Crnu Goru naveo je 2025. kao godinu proširenja.

– Ta godina je sada više nego nerealna iako je teorijski moguća. Donošenje istorijske odluke okretanja ka Zapadu, uvođenje sankcija Rusiji, potpisivanje pravno-obevezujućeg sporazuma s Prištinom, rešavanje bilateralnog otvorenih pitanja sa Hrvatskom, priznanje genocida u Srebrenici i uticaj na reformu ustavnog okvira BIH, zajedno sa reformama sudstva, drastičnim smanjenjem korupcije i rezom političkog odnosa s krimalom Srbiju bi mogao da stavi u brzi voz zatvaranju pregovora do kraja 2023, a da krajem 2025. ili 1. januara 2026. da Srbija postane članica Unije, a njeni građani punopravni građani EU. Koliko je realno da se ove ključne istorijske odluke donesu, toliko je i realna 2025. Činjenica je da bez ključnih reformi i političkih odluka, nema ni izgleda učlanjenju sve dok se jedna strana potpuno ne umori, a Srbija bude ponovo izolovana i ostavljena u siromaštvu da cela emigrira upravo u tu EU. Ako Vučić nastavi kao i u ovih deset godina vlasti, realniji je scenario u kome se građani Srbije učlanjuju u EU emigracijom, a Srbija ostaje pusta nečlanica – navodi Beširi.

On kaže da je usvajanje zakona, kontiunuirano pokazivanje da se zakoni primenjuju, da važe za sve i da služe svrsi, zajedno sa političkom odlukom da se uspostavi konsenzus o reformskom procesu preduslov da vas EU smatra kredibilnim partnerom spremnim za članstvo.

– Kada bi Island aktivirao svoju aplikaciju za članstvo, pretpostavka je da bi pregovori trajali par meseci. Zašto? Zato što u toj skandinavskoj zemlji već vladaju principi pravde, vladavine prava, korupcija je na najnižem nivou, a kriminal gotovo nepostojeći. Na Islandu su ljudska i manjinska prava garantovana i zaštićena, a sva otvorena pitanja ta zemlja je rešavala pravnim putem. Drugim rečima, Srbija nije Island, ali može da bude. Srbija nema genetski kod koji nas sprečava da budemo moderna, evropska, demokratska država zasnovana na primeni prava i zaštiti interesa građana. Sve što je neophodno je da se donese sled dobrih političkih odluka iza kojih će stati građani i njena intelektualna elita. Jasno je da građani kontinuirano podržavaju članstvo Srbije u EU, ali političke elite sve vreme donose pogrešne odluke koje nas drže tu gde jesmo. Neko će reći da je Srbija tačno tu gde zaslužuje da bude, i sve dok se ne počne s drugačijom politikom od mafijaško-nacionalističke, građani će ispaštati, privilegovani uživati, a mnogi napustiti večna ognjišta pa sve do potpunog nestanka društva kakvog danas poznajemo – zaključuje Beširi.