Rusija je napala Ukrajinu, a Nemačka se probudila u šoku. Poseban odnos Nemaca prema Rusiji podrazumevao je da oni do danas zapravo nisu želeli da zamisle nešto poput invazije Ukrajine, ocenjuje novinar DW Jens Turau.

Za početak, mala digresija iz davnih vremena. Došao sam u Berlin na fakultet 1983. godine, kada je to još bio grad podeljen zidom. Na studijama političkih nauka postojali su se seminari pod nazivom: „Kritička solidarnost sa SU“. SU je tu bila skraćenica za bivši Sovjetski Savez. Može li to da bude istina? Zar nije upravo Zid, koji se prostirao kroz današnji glavni grad, bio vrlo dobar primer koliko je ruska ili tadašnja sovjetska politika, bila nemilosrdna?

I brzo sam naučio da mnogim levičarima u Nemačkoj neprijatelj nije Moskva, već Vašington. Odatle su vođeni strašni ratovi u Vijetnamu, kao i u centralnoj i Latinskoj Americi. Sovjetskom Savezu je to bilo strano. I zar nije Crvena armija oslobodila Aušvic? U svakom slučaju, agresivno političko ponašanje Istoka i Zapada doživljavani su veoma različito.

Promena kroz zbližavanje

Maksima prevladavajuće (u početku zapadnonemačke) politike bila je ono što se nazivalo politikom popuštanja. „Promena kroz približavanje“, tako je to nazvao socijaldemokrata Egon Bar. Da ne bih bio pogrešno shvaćen: bilo je ispravno tražiti razgovore s bivšim ratnim neprateljem na Istoku i sklapati sporazume, pre svega kako bi se poboljšao položaj sunarodnika istočno od Gvozdene zavese, u DDR-u.

Politika nemačkog kancelara Vilija Branta, kojoj su se u početku žestoko protivili konzervativci, ranih 1970-ih postigla je mnogo. Takav pristup kasnije su usvojili i Brantovi naslednici, Helmut Šmit i Helmut Kol. Ali kada je Šmit početkom 1980-ih čvrsto stajao iza odluke o Dvostrukom zaključku NATO, odnosno ponude daljih pregovora o kontroli naoružanja s Istokom i istovremenog raketnog naoružavanja na Zapadu, izgubio je podršku svoje stranke, SPD-a.

Mirovni pokret, moćan i jak među mladima u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj, jurišao je protiv tog plana. Proteste je kulminirao sloganom „Izađite iz NATO, direktno u zabavu“. O potencijalnoj pretnji iz Moskve se moglo čuti mnogo manje.

Gorbačov, miljenik Nemaca

Kasnije je, zbog ponovnog nemačkog ujedinjenja, sovjetski lider Mihail Gorbačov postao miljenik Nemaca. Mnogo manje aplauza dobio je tadašnji američki predsednik Džordž Buš, koji je bio prvi šef neke države pobednice u Drugom svetskom ratu koji je pristao ponovno ujedinjenje. Do sredine 1990-ih, brojni ruski vojnici tiho su se povukli s teritorija bivše DDR-a.

Evropa, a u njenom centru ujedinjena Nemačka, slavila je pobedu u Hladnom ratu. NATO i EU proširili su se na istok, ne razmišljajući mnogo o reakcijama u Moskvi. Sve će to da poprave tržišna ekonomija i demokratija – tako je glasio duh vremena. I zaista, nakon što se Varšavski pakt 1991. raspao i nakon što su izborili slobodu od Moskve, Evropljani iz centralni i istočne Evrope nisu želeli ništa drugo, nego da konačno pripadaju bogatim klubovima Zapada. To je bilo i jeste njihovo pravo.

Izborna pobeda s jednim „Ne“ američkom ratu

Godine 2002. tadašnji kancelar Gerhard Šreder, do danas blizak Putinov prijatelj, nakon što je u početku imao malu podršku u istraživanjima javnog mnjenja, iznenađujuće je uspeo da ponovo bude izabran za kancelara, pre svega zahvaljujući jednom pitanju u kampanji: njegovom „Ne“ učešću Nemačke u napadu na Irak pod vođstvom SAD. Kako se kasnije pokazalo, taj rat je u stvari zaista bio opravdan lažima – ali teško je zamisliti da bi jasan nemački stav o ruskim vojnim akcijama imao takav efekat u Nemačkoj.

Nemačka je i nakon toga ostala pri svom kursu prema Moskvi, koji datira još iz vremena politike popuštanja: razgovarati gde god je to moguće, pa i poslovno. Gasovod Severni tok 2 u Baltičkom moru godinama je predmet žestokih kritika, ne samo u SAD, već i u Evropi. Pa ipak, nemačka politika se držala toga, upkos upozorenju da ne pravi sebe zavisnim od ruskog gasa.

Kancelarka Angela Merkel dugo je odbacivala svaku kritiku na račun toga, ističući da se tu radi o „čisto privatnoj, poslovnoj stvari“. To je formulacija koju je u decembru usvojio i njen naslednik Olaf Šolc. Pre toga, 2013. godine, akcije prisluškivanja američke tajne službe NSA bile su – s pravom – nedeljama dominantna tema u Nemačkoj. Čak je i mobilni telefon Angele Merkel bio špijuniran. Moskovski hibridni rat, dezinformacije i politička ubistva od strane ruskih obaveštajnih službi na Zapadu, nisu ni približno toliko razbesneli Nemce.

Putinov rat

Verovatno je to mešavina koristoljublja i ravnodušnosti: s Rusijom je bolje ne petljati – suviše je blizu našeg praga. Sve to mora da se promeni i to će se sada na strašan način i promeniti. Čini se da je nemačka vlada barem to shvatila. Severni tok 2 se za sada ne stavlja u pogon, kancelar Šolc događaje naziva onim što jesu: „Putinov rat“. I govori o mračnom danu za Ukrajinu. Za čitavu Evropu. Jer to nije događaj negde daleko, već utiče i na nas i to do srži.

Ostaje pri tom da je Nemačka dužna toj zemlji, s obzirom na mnogo miliona ruskih vojnika i civila koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Tačnije: dužna je ruskom narodu. Ali ne i njegovom vladaru, kojeg je napustio zdrav razum i koji očigledno ima na umu potpuno novi poredak u Evropi, kojim dominira Rusija. Zapad sada mora da stane zajedno protiv agresora. Jer, Vladimir Putin ništa drugo i nije.