Duže od godinu dana ništa se nije događalo u dijalogu između Kosova i Srbije, a pre toga izgubljeno je deset godina u razgovorima bez nekih velikih rezultata. U procesu “normalizacije” ti su odnosi postali još manje normalni.

Kosovo je uvelo takse od 100 posto na uvoz robe iz Srbije, dok je  Srbija neke države uverila da status Kosova nije rešen te su one povukle priznanje Kosova. Evropska unija se povukla i čekala da prepreke o obnovi dijaloga same po sebi nestanu. SAD je već vodio brigu o drugim stvarima, povlačeći se postupno iz svih bitnih svetskih pitanja, osim Izraela te odnosa s Kinom i Iranom.

I sada odjednom diplomatska drama oko odnosa Kosova i Srbije piše Jutarnji list.

Američki predsednik Donald Tramp samo nekoliko meseci pre predsedničkih izbora i u jeku kriza koje potresaju Ameriku, protesta zbog odnosa prema crncima i korone, preko svoga posebnog izaslanika za 27. jun u Beloj kući zakazuje sastanak lidera Kosova i Srbije kako bi postigli “istorijski sporazum”.

U međuvremenu novoimenovani posebni predstavnik EU za taj dijalog, za regiju neizbežni Miroslav Lajčak, uporno pokušava što pre stići na Kosovo kako bi i on otkrio svoj, ali i EU te nemačko-francuski plan za “istorijski” dogovor Kosova i Srbije. Lajčaku je najpre otkazan let iz Ciriha za Tiranu pa je dan posle, zahvaljujući, kako je napisao na Twitteru, švajcarskoj vojsci, uspeo doći do Tirane i odande krenuti autom prema Prištini.

Podseća nas to na vreme rata kada su razni međunarodni izaslanici, poput Lorda Ovena i Torvalda Stoltenberga stizali u Hrvatsku i Bosnu u pokušajima posredovanja u mirovnom procesu. Pa su svi ovi dramatični pokušaji više dokaz neuspeha međunarodne zajednice nego odlučnosti.

Premda EU tvrdi da se u regiji “ne utrkuju” sa SAD-om, očito je da se upravo to događa i da se Unija, koja troši milione za razne angažmane, pokušava nametnuti kao glavni faktor u ovom području, što trenutno nije.

Da stvar za EU bude još neugodnija, uime SAD-a pokušaj pomirenja Kosova i Srbije vodiće kontroverzni, Trampu blizak diplomata, donedavni ambasador u Berlinu Ričard Grenel. On je ozbiljan i verodostojan onoliko koliko i njegov šef Donald Tramp. Zato mu je namenjena jedna od ključnih uloga u Trampovoj predsedničkoj kampanji. Uspeo je posvađati Vašington i Berlin, kumovao odluci o smanjenju broja američkih vojnika u Nemačkoj, i to bez koordinacije sa saveznicima, a usto ne propušta ni jednu priliku da preko Twittera, u stilu svoga šefa, ne bocne Evropsku uniju.

Američki angažman u regiji ne samo da je poželjan, već i nužan. EU nema odlučnosti rešiti ni jedan problem, a najmanje odnose između Kosova i Srbije. No problem je što to čini Grenel, a ne neki ozbiljni američki diplomata koji je svestan i problema, ali i posledica eventualno lošeg rešenja. Sudeći prema dosadašnjim rezultatima Trampove spoljne politike, teško je verovati u uspeh Vašingtona. No ništa nije nemoguće. Za razliku od EU, Vašington barem ima ideju šta želi postići između Kosova i Srbije, a to je međusobno priznanje dve države.

Evropska unija okleva reći šta bi bio konačni cilj, a ni njima nije jasno šta spada pod “sveobuhvatnu normalizaciju odnosa putem pravno obavezujućeg sporazuma” koji bi, uz to, trebao biti “u skladu s međunarodnim pravom, prihvatljiv za obe strane i za sve države EU, u skladu s evropskim vrednostima te koji bi imao stabilizirajući učinak u regiji”. Znači li to srpsko priznanje nezavisnosti Kosova? Privatno u EU kažu da to znači upravo to, ali službeno to ne mogu reći jer unutar Unije nema saglasnosti o tome je li Kosovo država ili nije.

Naime, ako Nemačka, koja uskoro od Hrvatske preuzima predsedavanje EU, i Francuska budu gurale rešenje, do njega može i doći. I te dve države rešenje vide u međusobnom priznanju Kosova i Srbije.

Naglo postavljanje pitanja odnosa Kosova i Srbije tako visoko na dnevnom redu u Vašingtonu, Berlinu, Parizu, pa i Moskvi, može pobuditi nadu da će doista doći do rešenja. Hoće li se to postići u Vrtu ruža u Vašingtonu ili u Parizu za Kosovo i Srbiju trebalo bi biti svejedno. Ali očito nije za EU i SAD. Prvi je, naime, put da se EU i SAD utrkuju ko će biti brži jer se sve do sada rešavalo zajedničkim delovanjem. Usto, moguća je i opasnost da se, umesto rešenja, situacija pogorša ili da se uđe u neki novi status quo.