Novinarstvom je počeo da se bavi 1969. godine. Pre dolaska u „Vreme“, proveo je 15 godina u nedeljniku NIN, koji je napustio zbog pritisaka režima Slobodana Miloševića. Na predlog Srđe Popovića, 1990. prihvata ideju da učestvuje u pokretanju novog nedeljnika „Vreme“. „I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem“, ispričao je Vasić prošle godine u oktobru, kada je redakcija napravila presedan i odlučila da objavi intervju sa svojim osnivačem, povodom 30 godina postojanja „Vremena“.

Tokom tri decenije u „Vremenu“, Vasić je pokrivao apsolutno sve važne teme, od demonstracija 9. marta 1991, preko rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Njegovi tekstovi nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i tokom operacije „Sablja“, koja je potom usledila, postavili su standarde onoga što danas u Srbiji smatramo istraživačkim novinarstvom. Vasić je tekstove iz tog perioda uzeo kao osnovu za knjigu „Atentat na Zorana“, a donela mu je gotovo sve bitne novinarske nagrade u Srbiji.

Autor je i više knjiga o oružju, romana „Ptica panike“, kao i zbirke kolumni „Moj muški život“.

Kao novinar, bio je oštar, precizan, sa prepoznatljivim stilom. Kao kolega, bio je sve suprotno od toga: blag poput roditelja, mudar savetnik i nežan kritičar, onaj od kog su svi mlađi članovi redakcije učili, svesni da nikada neće biti ni blizu kao Miša.

Iza Miloša Vasića ostalo je petoro dece i mnogobrojni unuci.

Vreme komemoracije i sahrane Miloša Vasića biće naknadno saopšteni.

NUNS: Živeo je od istine

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) saopštilo je da je Miloš Vasić „živeo od novinarstva i da je njegov jedini poslodavac bila istina“.

„Na strani istine, uvek je bio protiv gušenja slobode, bahate demonstracije sile, protiv samovlašća moćnika. Svrstavajući se tako među često medijski napadane i proganjane misleće ljude“, navodi se u saopštenju NUNS-a.

Kako se navodi, iz Vasićevih napisa „čitateljstvo je saznavalo bolne istine o krvavom raspadu bivše Jugoslavije i – verovalo u to što piše“.

„Novine su se tih godina kupovale i zbog Miše Vasića. Nikad nije s razlogom demantovan, nikad nije izgubio sudski spor. I kada bi u Vremenu osvanula njegova analiza, svojevrsni vasićevski žanr, članak bez sagovornika, sticao se utisak da je dobro saslušao uistinu informisane ljude, bliske istragama ili vrhu vlasti. O njima nije govorio“, saopštio je NUNS.

Dodaje se da je Vasić bio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije od 1997. do 1999, „u vreme primene giljotina Zakona o informisanju, progona slobodnih medija, ubistva Slavka Ćuruvije“.

Bio je uvek dobar sagovornik za svoje teme, otvoren i za pomoć mlađim kolegama, a mnogi od njih pripisaće mu i ključne zasluge za svoje uspešne karijere, kažu iz Udruženja.

„Oni koji su ga poznavali i imali priliku i zadovoljstvo da borave u njegovom društvu, pamtiće ga kao duhovitog i otvorenog čoveka, nenametljivog iskusnog znalca, spremnog da sluša i pokaže razumevanje. Kao prijatelja koji zauvek obeleži život“, navodi se u saopštenju NUNS-a.