Đorđe Marjanović je muzikom počeo da se bavi pre više od pola veka. Rođen je u Kučevu 1931. godine. U Beograd je došao na studije farmacije, ali je počeo da se bavi pevanjem.

Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike, koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama na Kalemgdanu, u Božidarcu.

Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu, kada je u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike, Đorđe otpevao četiri pesme, među njima i „Zvižduk u osam“, koji je izazvao oduševljenje publike. Bio je prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom, već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku.

Prvi je pevač koji je imao zvanične klubove obožavalaca u tadašnjoj Jugoslaviji, a velika zvezda je bio i u bivšem Sovjetskom Savezu – na stadionu „Lenjin“ u Moskvi šezdesetih godina, imao je petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi.

Stariji Beograđani kažu da su zbog Marjanovića izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji, kada mu nije dodeljena nagrada na festivalu “Zlatni mikrofon” u beogradskom Domu sindikata, 1961. godine. Revoltirana publika je napustila dvoranu, a Marjanović je sa krova jednog „fiće“, kod hotela „Moskva“, pred nekoliko hiljada ljudi, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao “Zvižduk u osam“, „Milorda“ i druge pesme.

A publika će ga pamiti i po pesmama „Lazarela“, „Romana“, i „Moje ludo srce“.