Socijalistička Jugoslavija se u više navrata razračunavala sa nepodobnim privrednicima, a najmasovnija hapšenja odigrala su se u prvoj polovini sedamdesetih, kada je pokrenuta borba protiv „tehnomenadžera“. Formirane su „crne liste“ firmi sa kojima ostala domaća preduzeća nisu smela da posluju. Na listi „za odstrel“ bilo je najviše firmi iz Slovenije, Srbije i Hrvatske. Među optuženim privrednicima našli su se i dojučerašnji saradnici Službe državne bezbednosti, koji su postali „moralno nepodobni“ kada je partija politički pročistila i kadrove zadužene za bezbednost, piše magazin Biznis i finansije u ediciji Biznis top 2024/2025.

---

Prvi obračun sa špekulantima, crnoberzijancima i privatnicima koje su komunisti poistovećivali sa buržoaskim profiterima, socijalistička Jugoslavija je pokrenula odmah posle rata, tokom 1945. i 1946. godine. Najdrastičniji slučaj u to vreme bila je afera „Granap“, koja je završila smrtnom kaznom za činovnika „Gradskog nabavnog preduzeća“ u Beogradu Aleksandra Hercoga i zatvorskim kaznama od 10 i 15 godina za još dve osobe, navodi istoričar Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju.

Drugi veliki talas borbe „protiv korupcionaša i sabotera“ odigrao se 1962. godine, kada je sproveden lov na direktore i političke funkcionere koji su optuženi za samovolju, bahatost i podrivanje socijalističkih vrednosti. Na udaru su bili čak i neki nosioci Partizanske spomenice, pa su tako uhapšeni Jure Bilić, penzioner iz Zagreba, pod optužbom da je švercovao automobile iz inostranstva i prvoborac David Papo, koji je uhvaćen na granici prilikom krijumčarenja stranih valuta.

Ipak, najmasovnije razračunavanje sa privrednicima koje je partijska vlast proglasila za državne neprijatelje odigralo se u prvoj polovini sedamdesetih i ostalo je upamćeno kao borba protiv „tehnobirokrata“ ili „tehnomenadžera“. Ova akcija bila je deo širih političkih previranja u društvu nakon studentskih protesta 1968. godine. Direktori koji su stradali bili su „u paketu“ sa „srpskim liberalima“, tokom velike političke čistke kada je prinudno smenjeno tadašnje rukovodstvo Saveza komunista Srbije.

• Sprega sa „neprijateljskim elementima“

Pod optužbom da svojim „anarholiberalizmom podrivaju ekonomske osnove društva“ i time izazivaju privrednu i političku krizu, procenjuje se da je smenjeno između 5.000 i 12.000 funkcionera i direktora. Privrednici su sumnjičeni da su „u sprezi sa inostranim neprijateljskim elementima“ i „pod plaštom poslovne efikasnosti“, vršili malverzacije kojima su potiskivali radničku klasu iz (samo)upravljanja.

Vlast je hapsila direktore preduzeća širom Jugoslavije, ali najviše u Sloveniji, Srbiji i Hrvatskoj. Služba državne bezbednosti (SDB) žalila se da sudovi rade sporo jer su sudije potkupljene, ali da ima i onih koji „razvlače“ procese zbog svoje „političko-moralne nepodobnosti“. Sa bezbednosnog vrha stizale su pritužbe i na tržišne, devizne i inspektore u SDK, te na velike utaje poreza na carini i malverzacije kojima se drastično umanjuju državni prihodi. Hapšeni su i rukovodioci u bankama, pod optužbom da sarađuju sa kriminogenim ili politički nepodobnim licima.

Bezbednosni izveštaji su kao posebno opasne isticali zloupotrebe u cilju ličnog bogaćenja, prilikom kojih su neki privrednici u dogovoru sa stranim preduzećima vršili reeksport proizvoda sa Istoka na Zapad i obratno. Ta roba je deklarisana kao jugoslovenska, zbog čega je opao izvoz domaćih proizvoda. U izveštajima je „zaboravljena“ činjenica da su se svi ovakvi poslovi odvijali uz blagoslov saveznih organa, uključujući i Narodnu banku Jugoslavije. Druga velika malverzacija na koju su ukazivale bezbednosne službe ticala se manipulacija sa „klirinškim kursom“, koje su negativno uticale na platni bilans zemlje, tekuće devizne rezerve, kao i na kretanje ukupne novčane mase.

Posle političke procene da se kapital nekontrolisano gomila u rukama tehnokratske vrhuške, preduzete su akcije za otkrivanje ovih i drugih negativnih pojava, kao i njihovih nosilaca u preduzećima, „kako bi se suzbili svi vidovi neprijateljske i opozicione delatnosti“.

• „Sumnjiva lica“ u inostranim predstavništvima

Tokom 1973. godine pokrenuta je istraga za preko 18.000 krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala, kada je zbog ovih akcija iz zemlje emigriralo 36 generalnih i drugih direktora u preduzećima. Prema procenama bezbednosnih službi, u oko 3.000 jugoslovenskih predstavništava u inostranstvu radila su „sumnjiva lica“ koja su na daljinu podrivala samoupravljače i socijalističku privredu.

Služba državne bezbednosti je u jednom svom izveštaju navela da su mnogi koji rade u predstavništvima jugoslovenskih preduzeća osnovali svoje firme na ime rođaka i prijatelja. Tako je Miroslav Pevec, tadašnji savetnik za komercijalna pitanja u slovenačkom preduzeću za proizvodnju i prodaju nameštaja „Lesnina“, prozvan da je preko svojih ćerki otvorio firme „Meblo“ u Minhenu i „Ango“ u Milanu.

Tvrdilo se i da su direktori uglednih spoljnotrgovinskih firmi i banaka, bliski liberalnim shvatanjima, povezani sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama, te da su se mnogi obogatili zaduživanjem i malverzacijama. Služba državne bezbednosti često je u svoje sumnjive poslove uvlačila mnoge privrednike na čelu preduzeća, obezbeđujući im materijalnu korist, ali ih je na taj način kontrolisala u slučaju da pokušaju da se odmetnu ili osamostale, navodi Cvetković.

Među najpoznatijima je bio slučaj Bate Todorovića, nekadašnjeg finansijskog direktora beogradskog „Progresa“, starog partizanskog kadra i udbaša, koji je boravio u Italiji, Nemačkoj, a jedno vreme i u Iranu, organizujući različite poslove za račun SDB, ali i za sopstveni. Kada su sredinom sedamdesetih na čelo Službe državne bezbednosti došle „nove strukture“, Todorović je optužen za ekonomske malverzacije u dosluhu sa liberalima i nacionalistima i uhapšen je 1975. godine. Posle višegodišnjeg boravka u istražnom zatvoru, osuđen je tek 1979. godine, prvo na smrt, da bi potom sud preinačio kaznu na 20 godina zatvora.

Na listi uhapšenih i optuženih „tehnomenadžera“ bili su i Lazar Janičić, bivši generalni direktor Direkcije za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije, a poznat je i slučaj Ante Todorića, direktora „Agrokombinata“ i oca zagrebačkog tajkuna Ivice Todorića.

• „Crna lista“ privrednika

Privredna komora Jugoslavije sačinila je „crnu listu“ firmi sa kojima ostala domaća preduzeća nisu smela da posluju.

Na toj listi bilo je najviše preduzeća iz Slovenije (15), dok je drugoplasirana bila Srbija sa 14 firmi. Na listi je bilo i 11 preduzeća iz Hrvatske, osam iz Makedonije, dva iz Bosne i Hercegovine i jedno iz Crne Gore. Savezna ministarstva za unutrašnje i za spoljne poslove u saradnji sa Saveznom deviznom inspekcijom sačinila su izveštaj sa procenom da su „tenomenadžeri imali znatno razvijenije aktivnosti nego što se mislilo“.

U izveštaju se navodi da su osumnjičeni direktori stavili preduzeća i institucije kojima su rukovodili u službu inostranih privatnih firmi, čiji su vlasnici ekonomski ili politički emigranti. Optuženi su da su se služili mitom, korupcijom i raznim poslovnim mahinacijama na ivici zakona. Nekim regionima nudili su povoljne kredite i na taj način „zadobijali podršku određenih društveno-političkih faktora, a sve to na uštrb fiskalnih obaveza, dok su stvarnu korist imale firme iz inostranstva i pojedinci u zemlji“.

Tokom 1975. godine pokrenuti su krivični postupci protiv 48 većih spoljnotrgovinskih i drugih preduzeća, 11 banaka i 297 lica pod sumnjom da su zloupotrebila poslovanje sa inostranstvom radi „lične pljačke i stvaranja crnih fondova“. U sudskim postupcima je do 1977. konfiskovana imovina u vrednosti od 150 miliona dinara, a znatna sredstva su blokirana. U tim okolnostima, oko 200 ljudi je emigriralo iz zemlje, mahom sa odgovornih mesta u privredi, za koje se tvrdilo da su oštetili društvenu imovinu za 623 miliona dinara.