vestima je postao poznat kao serijski ubica koji je pravio hamburgere od ljudskog mesa.

Optužen za ubistvo tri osobe, Joe Maetheny je osuđen 19. decembra 1996. godine, ali je priznao da je ubio najmanje 10 ljudi u oblasti oko Baltimora.

Pre nego što ih je ubio, provodio je vreme sa svojim žrtvama baš kao što to čine mačka i miš, igrao se s njima sve dok mu nije došao ubilački instinkt i prema onome što je izjavio, nije mogao odoleti porivu da ih zadavi.

Tako je onesposobio svoje žrtve, a potom ih silovao i izbo nožem.

Kada je uhapšen, izjavio je da je u svom kiosku brze hrane prodavao hamburgere napravljene od posmrtnih ostataka svojih žrtava.

Meso je držao u frižideru pored nekoliko tegli u kojima se nalazila i govedina iz konzerve, jer po njemu niko nije mogao da napravi razliku, ali i da bi se mirisi i ukusi bolje mešali.

Prvobitno je osuđen na smrt, zatim mu je kazna preinačena u doživotni zatvor, ali ga je 7. avgusta 2017. zatvorski čuvar pronašao mrtvog u zatvoru u Merilendu.

Metheny je svoje detinjstvo opisao kao teško jer mu je otac bio alkoholičar koji je rano stradao tako da je ostao s majkom koja se morala sama brinuti za šestero dece. Prema njegovim rečima majka mu je radila dve smjene zbog čega je veliki deo detinjstva proveo u hraniteljskim porodicama. Međutim, njegova majka tvrdi drugačije i smatra da je on kao dete imao sasvim normalan život i da nikada nije bio u hraniteljskoj porodici. Kasnije se pridružio vojsci, pri čemu je prvo bio stacioniran u Nemačkoj odakle je završio u Vijetnamu, gde se navukao na drogu. Prema mišljenju njegove majke za Methenyjevo pretvaranje u čudovište kriva je droga.

U intervjuu datom u zatvoru odmah nakon osude Joe Metheny je rekao ovo:

„Reći ću vam sve o sebi, o tome ko sam sada. Imam 48 godina, imam oko 205 kg. Ovde sam u ovoj ćeliji skoro osam godina, ali kada je neko osuđen na višestruke doživotne kazne bez mogućnosti prevremenog puštanja na slobodu, vreme više nije važno.

Zaslužujem da budem ovde. Osuđen sam samo za dva ubistva i jednu otmicu...
Za prvo ubistvo osuđen sam na doživotnu kaznu bez mogućnosti prevremenog puštanja na slobodu; za drugo ubistvo su mi dali smrtnu kaznu i tri godine sam čekao izvršenje smrtne kazne u Merilendu. Na kraju su mi promenili kaznu i dali mi još jednu doživotnu kaznu bez puštanja na slobodu.
Ubio sam sedam ljudi, tri muškarca i četiri žene. Dva čoveka sam isekao sekirom ispod mosta u južnom Baltimoru; ispod istog mosta ubio sam još dve žene i čoveka koji je tamo pecao: bio je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Policija je to mesto proverila otprilike tri godine kasnije, tako da nisu našli ništa što bi me osudilo za ta ubistva.
Moj ubilački pohod je bio motivisan željom za osvetom, ali mi je i ukus krvi davao predivan osećaj moći kad god bih nekome oduzeo život.
Sve je počelo u julu 1994. godine. U to vreme sam radio kao vozač kamiona. Jedne noći sam došao kući i kada sam otvorio vrata i upalio svetlo primetio sam da više ništa nemam: moja žena je uzela sve, uključujući i mog sina, a mene ostavila. I ja bih prihvatio njen beg, ali ona mi je uzela mog 6-godišnjeg sina. Platio bih joj da nestane iz mog života: samo je trebalo da dovede mog sina mojoj majci i onda bi sve bilo u redu.

Šest meseci kasnije saznao sam da živi u drugom delu grada sa nekim idiotom koji ju je punio drogom. Uhvaćeni su zbog posedovanja i korišćenja tog smeća, a moj sin je odveden jer su ga zanemarili i tukli. Tako mi se skupila sva mržnja prema njima, jer su povredili mog sina i otišao sam da ih tražim. Čuo sam od nekoga da su bili ispod tog mosta i da spavaju sa beskućnicima koji su bili tamo.
Nisu bili tamo. Zatekao sam samo dva "patuljka" koje sam odmah ubio.

Iste večeri namamio sam prvu "kuju" ispod mosta. Pokušao sam je nagovoriti da mi kaže gde mi je žena, ali ona je rekla da ništa ne zna, pa sam je tukao, silovao i ubio. Bacio sam njeno telo u žbunje i otišao tražiti drugu kučku. Uradio sam isto kao i prvi put, ali nakon što sam bacio telo u žbunje primetio sam crnca kako me gleda. Uzeo sam metalnu cev koja je bila u smeću i razbio mu lobanju. Na kraju sam sve bacio u reku…

Bila je to zaista teška noć za mene: pet ubistava za oko sedam sati. Dve i po sedmice kasnije uhapšen sam i optužen da sam sekirom ubio dva patuljka. Proveo sam skoro 18 meseci u zatvoru u Baltimoru, čekajući suđenje. Suđenje je trajalo nedelju dana i zatvoreno je zbog nedostatka dokaza.
Namamio sam još dve kurve u svoju prikolicu, ali ni one mi nisu mogle reći ništa o mojoj ženi. Ubio sam ih i isekao njihova tela na komade; Meso sam stavio u posude pa u zamrzivač.
Vikendom sam otvarao mali bar na točkovima i prodavao sendviče od svinjetine i govedine: svi su mi govorili da su ukusni iako nisu znali da su usred tih sendviča komadići tih kurvi. Ljudsko meso je slično svinjskom i ako pomešate ove dve vrste mesa niko neće osetiti razliku.
Sve je bilo u redu dok nisam ostao bez specijalnog mesa. Pa sam pozvao novu kurvu u svoju prikolicu. Počeo sam da joj trgam odeću i ona je počela da vrišti, ali niko je nije čuo osim mene. I smejao sam se tome.

Okrenuo sam se na trenutak i to je bila moja greška, jer je ta kučka uspela izaći kroz vrata pre nego što sam je uspio zgrabiti. Ta kuja se kao majmun popela na baštenske palete i preskočila ogradu, gde je stao neki čovek i odveo je na benzinsku pumpu, gde su pozvali policiju. Znao sam da su policajci u blizini, ali sam se smirio: uzeo sam odeću, uzeo ključeve i otišao. Nisam stigao kući kada je došao auto i policajac je izvadio pištolj i rekao mi da legnem na zemlju. Ovako se priča završava.

Uhapsili su me. Jedino za čim žalim je što nisam ubio dva kurvina sina koje sam hteo ubiti. Ovo je moja priča, strašna ali istinita. Dakle, kada sledeći put izađete na ulicu i primetite roštilj na točkovima koji nikada pre niste videli, setite se ove priče pre nego što pojedete svoj sendvič. Ne možete znati šta zaista jedete.

Iz njegove priče je jasno da nikada nije osećao kajanje za zločine koje je počinio.