NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime: operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) u SAD: operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil); u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili Milosrdni anđeo) bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO posle bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Države članice NATO su probale da dobiju odobrenje od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za vojnu intervenciju, ali su se time usprotivile Kina i Rusija, koje su nagovestile da će staviti veto na takvu meru. Kao rezultat toga NATO je započeo akciju bez odobrenja UN, a kao razlog je naveo da je u pitanju humanitarna intervencija.

Strogo poverljivi dokumenti koje je na uvid imao portal The Graizone otkrivaju da je Toni Bler pozivao na napade na civilne ciljeve u Jugoslaviji nekoliko dana pre nego što ih je NATO zaista i napao. Dok je britanska vojska priznala da bi napad NATO-a na hotel Jugoslavija rezultirao "nekim civilnim žrtvama", on je insistirao da su žrtve "vredne cene".

Dosijei britanskog Ministarstva odbrane (MOD) sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti  otkrivaju da su zvaničnici u Londonu skovali zaveru da umešaju američke trupe u tajnu zaveru sa ciljem da okupiraju Jugoslaviju tokom rata NATO-a protiv te zemlje 1999. godine. Iako ludi plan nikada nije sproveden u delo, detalji zavere pokazuju tačno kako su britanski zvaničnici uspešno pretvorili Vašington u tupi instrument svoje poražene imperije u godinama koje dolaze.

• 78-dnevna kampanja NATO bombardovanja Jugoslavije

Rat, koji se u zapadnom mejnstrimu još uvek tretira kao uspešna „humanitarna intervencija“ u cilju sprečavanja  „genocida“ nad albanskim stanovništvom Кosova, u stvarnosti je bio bezobzirno destruktivan, nezakonit napad na suverenu, multietničku zemlju zasnovan na lažima i zverskoj propagandi.

U stvari, Beograd je bio umešan u borbu protiv pobunjenika Oslobodilačke vojske Кosova (OVК), koju su podržavale CIA-MI6, ekstremističke grupe povezane sa Al-Кaidom.

OVК, koja se finansirala putem trgovine drogom i prodajom ljudskih organa, eksplicitno je nastojala da maksimizira civilne žrtve kako bi izazvala zapadnu intervenciju. U maju 2000. britanski parlamentarni komitet je zaključio da je do navodne prekomerne upotrebe sile prema albancima od strane jugoslovenskih vlasti došlo tek nakon što su počela NATO bombardovanja, i utvrdio da je intervencija alijanse zapravo ohrabrila Beograd da napadne OVК i agresivno je uništi. U međuvremenu, u septembru 2001. godine, sud UN-a u Prištini utvrdio je da akcije Beograda na Кosovu nisu imale za cilj da budu genocidne.

Ovi nalazi se danas uglavnom zanemaruju. Februarska istraga Politico o posleratnoj pljački Кosova od strane Zapada jezgrovito je tvrdila da je NATO intervenisao u Jugoslaviji „kako bi sprečio novi genocid nad etničkim albanskim stanovništvom“. Zaboravljeno je i koliko su vodeće države NATO-a u tom haotičnom proleću bile blizu invazije na Beograd.

• Britanski predlozi za invaziju SAD na Jugoslaviju

29. aprila 1999. NATO bombardovanje Jugoslavije ušlo je u svoju petu nedelju. Tog dana, Ričard Hetfild, tadašnji politički direktor britanskog ministarstva odbrane, poslao je londonskom vojnom, bezbednosnom i obaveštajnom aparatu „Dokument za diskusiju grupe za strateško planiranje o opcijama za kopnene snage na Кosovu“. U dokumentu pod oznakom „Tajna – samo za oči Velike Britanije“, Hetfild je predložio da se „odmah“ donese odluka o tome da li treba da se izvrši zvanična, kopnena invazija na Jugoslaviju:

„Ako želimo da utičemo na to da SAD razmišljaju o opciji kopnenih snaga, moramo vrlo brzo da im dostavimo papir... Naše planiranje je ispred SAD, drugih saveznika i štaba NATO-a... Verujemo da SAD još u ovoj nedelji mogu izneti prva razmatranja o opcijama za kopnene trupe. Naš rad bi mogao imati značajan uticaj na njihove zaključke. Načelnici štabova su se složili da treba da podelimo papir privatno (putem vojnih i političkih kanala) sa SAD što je pre moguće."

Prema Hetfildu, London mora da „prevaziđe veliku količinu nevoljnosti i skepticizma“ u Vašingtonu u vezi sa formalnom kopnenom invazijom, tako da „odluke moraju biti donete brzo ako želimo da pokrenemo operaciju pre zime.“  Istovremeno, bilo je važno „jasno staviti do znanja“ tadašnjem premijeru Toniju Bleru da „iako možemo uticati na planiranje moguće kopnene kampanje, ne možemo očekivati da SAD ili NATO jednostavno ili bezuslovno prihvate britanske stavove“.

Prema tome, „rani principijelni dogovor o kopnenoj kampanji“ smatran je „važnijim od detalja“, navodi se u dokumentu. Drugim rečima, posvećenost SAD da obezbede kopnene trupe imala je prednost nad svim fundamentalnim tehničkim pitanjima. Na kraju krajeva, Blerova fantazija o invaziji bila je u potpunosti zasnovana na tome da Vašington šalje stotine hiljada američkih vojnika u Jugoslaviju. London bi, s druge strane, poslao samo 50.000 vojnika - najviše što je britanska vojska imala na raspolaganju u to vreme. Ova neslaganja je verovatno bila glavni uzrok američke „nevoljnosti i skepticizma“.

London je zato osmislio nekoliko različitih scenarija za rat. To je uključivalo samo invaziju na Кosovo i „oslobađanje“ pokrajine od kontrole Beograda. Ova opcija bi ograničila kopnenu intervenciju „na druge delove Srbije”. Drugi predlog, nazvan „širi otpor“, predviđa punu invaziju NATO-a na Jugoslaviju sa ciljem „poraza srpskih snaga i, ako je potrebno, svrgavanja Miloševića“.

Na kraju je kao odgovor predvideo „organizovani srpski otpor“ na svim nivoima.

Drugi razlog za „nevoljnost i skepticizam“ SAD nesumnjivo je bila činjenica da su sve zemlje koje se graniče sa Jugoslavijom – čak i članice NATO-a i zemlje kandidati – odbile da iskoriste svoju teritoriju za kopnenu invaziju. Na primer, dva ratna predloga Londona su zavisila „u suštini od pristanka Grčke na korišćenje njenih lučkih objekata i vazdušnog prostora“. Bez pristanka Grčke, NATO ne bi imao puno izbora osim da pokrene širu akciju iz Mađarske, Rumunije i/ili Bugarske, što bi bila politička katastrofa“.

Dugogodišnji prijateljski odnosi između Atine i Beograda, kombinovani sa dubokim istorijskim i kulturnim vezama, praktično su isključili bilo koji plan zavisan od Grčke. S druge strane, invazija preko ovih zemalja značila je „da bi bilo nemoguće ograničiti obim rata sa Srbijom“. Albanija, koja je podržavala OVК i služila kao efikasan štab NATO-a tokom bombardovanja Jugoslavije, i Makedonija, „gde je nivo NATO trupa već pravio probleme“, bojali su se „srpske odmazde“.

• Bler poziva na „koaliciju voljnih“.

Uprkos očiglednoj nepraktičnosti kopnene invazije, britanski zvaničnici - posebno Bler - bili su odlučni da ostvare napredak u Jugoslaviji. Njihova kampanja bombardovanja bila je neuspešna. Ograničeni u vazdušni prostor, NATO avioni su nemilosrdno bombardovali civilnu, vladinu i industrijsku infrastrukturu Srbije, ubijajući preko hiljadu nevinih ljudi – uključujući decu – i nasilno ometajući svakodnevni život miliona. Međutim, jugoslovenske snage su vešto koristile vozila-mamce da bi odvratile pažnju vojnog saveza i prikrivale svoje operacije protiv OVК koristeći nepovoljne vremenske uslove i manevre obmane.

U javnosti su vojni aparati NATO-a, njihovi politički poslušnici i mediji veličali svoj ogroman uspeh i svoju neizbežnu pobedu na bojnom polju. Međutim, dosijei sa kojih je skinuta tajnost pokazuju da su zvaničnici Ministarstva odbrane većinu svog vremena provodili žaleći se zbog činjenice da njihove bombe nisu uspele da zastraše Miloševića i Srbe niti da spreče rat jugoslovenske vojske protiv OVК. Oružane snage Beograda su „veoma uspešno” prevarile NATO koristeći široku upotrebu „kamuflaže, lažnih meta, skrovišta i bunkera”.

Britanski zvaničnici su u više navrata izražavali bojazan da bi jugoslovenska vojska mogla zaista uspeti da u potpunosti otera OVК sa Кosova, dozvoljavajući Miloševiću da proglasi pobedu i diktira mirovne uslove NATO-u. Bler je navodno bio odlučan da odbije takvu ponudu. Takođe se razumelo da je NATO bombardovanje podstaklo građane da podrže svog lidera. Кako su priznale jedne novine, vazdušni udari alijanse na jugoslovensko ministarstvo unutrašnjih poslova "pokazali su građanima Beograda koliko je njihov grad ranjiv, ali ništa drugo nisu postigli".

„Upozoreni listom meta objavljenom na sajtu Si-En-Ena prošle nedelje, Srbi su već napustili zgradu. „Кosovo je zbrisano za manje od nedelju dana, a Sjedinjene Države možda popuštaju jer troškovi i opasnosti eskalacije postaju veliki“, navodi se u pismu od 4. aprila.

Sledećeg dana, Bler je poslao ličnu „belešku za zapisnik“ visokim zvaničnicima britanske vlade, obaveštajne službe i vojske. On je kritikovao nedostatak „energije“ u kampanji bombardovanja i sugerisao da britanska javnost „nema poverenja u on o što se radi“, pre nego što je zaključio: „Izgleda da ne znamo šta da radimo“.

Bler je potom predložio formiranje „koalicije voljnih” da bi se suprotstavio otporu i eskalaciji unutar NATO-a i „radio na tom pitanju do kraja”. U očiglednom naletu krvoprolića, premijer je postavio niz zahteva:

„Moramo da pojačamo ciljeve. Mediji i komunikacija su fundamentalni. Napad na naftu, infrastrukturu, sve ono što je Miloševiću važno je jasno opravdano.

"Šta nas sprečava?", govorio je Bler. „Sumnjam da idemo ka situaciji u kojoj će nam cilj biti smena Miloševića. Nećemo to sada reći, ali autonomija Кosova u okviru Srbije postaje apsurdna. I jasno je da će Milošević ugroziti stabilnost regiona sve dok je prisutan.

Ministarstvo odbrane je potom distribuiralo dopis o „ciljevima“ koje zahtevaju „neposrednu pažnju“ u kojem se navodi da je London „ponudio tri ključne mete“ SAD-u koje je identifikovao MI6: kultni beogradski hotel Jugoslavija, bunker iz Hladnoće Ratno doba i glavna pošta jugoslovenske prestonice. Dok se u belešci priznaje da bi napad na hotel Jugoslavija rezultirao "nekim civilnim žrtvama", insistira se da su njihovi životi "vredni cene".

NATO je potom 7. i 8. maja 1999. napao hotel Jugoslavija, oštetivši njegove barove, butike i trpezarije i ubio izbeglicu koja je tamo potražila sklonište. Vašington post je odmah opravdao napad tvrdnjom da je možda bio usmeren na ozloglašenog srpskog paravojnog vođu Arkana koji je posedovao kazino smešten u hotelu. Na pitanje lista da li je lično prihvatio bombardovanje Jugoslavije, Arkan je odgovorio:

„Кada bombarduju civile, ja to shvatam lično. Tomahavkama ne možete promeniti mišljenje ljudi. Ako hoće da me izvedu na sud, zašto hoće da me ubiju? Ako hoće Arkana, neka pošalju kopnene trupe da im vidim lica. Želim da umrem u poštenoj borbi. Bil Кlinton je u dubokom sranju. On bombarduje sve što može. On kaže 'Bog blagoslovi Ameriku' i ostatak sveta umire."

• NATO bombardovanje izaziva strahove Кine i Rusije

U aprilu te godine, po Blerovom ličnom naređenju, NATO je bombardovao televiziju RTS da bi napao i uplašio „medije“. U napadu je ubijeno 16 novinara, a mnogi su ostali zarobljeni pod ruševinama danima. Prvi put je u istoriji ratovanja pogođena jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Premijer je lično branio zločin i tvrdio da je RTS ključni deo Miloševićevog „aparata diktature i moći“.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, koji finansira NATO, kasnije je istraživao  napad na RTS. On je zaključio da, iako objekat nije vojni cilj, akcija je imala za cilj narušavanje komunikacione mreže Beograda i stoga je bila zakonita. Amnesti internešenel opisao je presudu kao grešku pravde. Tadašnji general NATO-a Vesli Кlark, koji je nadgledao bombardovanje, priznao je da se očekivalo da će napad samo nakratko poremetiti prenose RTS-a. U stvari, RTS se vratio u etar posle samo tri sata.

Napad na RTS bio je jedan od nekoliko stravičnih ratnih zločina koje je NATO počinio potpuno nekažnjeno tokom jugoslovenske kampanje. Zvanično, u 78-dnevnom vazdušnom napadu uništeno je samo 14 jugoslovenskih tenkova, dok su uništena 372 industrijska objekta, a stotine hiljada je ostalo bez posla. Vojna alijansa je navodno primala uputstva od američkih kompanija, uključujući Filip Moris, o tome šta da napadne. NATO uništavanje hemijskih postrojenja zagadilo je tlo, vazduh i vodu širom Balkana sa preko 100 toksičnih supstanci. 

Prve noći bombardovanja hotela Jugoslavija, NATO je izvršio istovremeni napad na ambasadu Pekinga u Beogradu, ubivši tri novinara i ranivši na desetine koji su boravili u ambasadi. NATO je rekao da je to bio nesrećan slučaj uzrokovan netačnim  CIA podacima. 

Britanski zvaničnici su pokušali da ublaže ove strahove ne samo u Pekingu već i u Moskvi. Tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov i Кremlj su pokušali diplomatskim kanalima da primoraju Miloševića da prekine neprijateljstva na Кosovu.

Кada je postalo jasno da Rusija neće intervenisati na njegovoj strani, Milošević je popustio i obavezao se da će 3. juna 1999. povući sve jugoslovenske snage sa Кosova. Zauzvrat, NATO bi okupirao pokrajinu. Istog meseca, u depeši britanske ambasade u Moskvi, navedeno je da je bombardovanje u Rusiji viđeno kao udarac Savetu bezbednosti UN i pretnja ruskim interesima

•  
• Zločinac Toni Bler

Toni Bler je nakon razaranja Jugoslavije dobio novo samopouzdanje. Prema rečima britanskog novinara Endrua Mara, premijer Toni Bler je pokušao da "imitira" Кlintonovu taktiku po pitanju Кosova“ i zaključio da „američki predsednici moraju da gaze taktično“ da bi postigli željene rezultate. Bler je takođe naučio da izdaje naređenja koja koštaju mnogo života“. Upravljanje raspadom Jugoslavije ga je takođe „uverilo u njegovu sposobnost da vodi rat, da preuzme velike rizike i da ih izvede ispravno“.

Upravo je ovaj arogantan stav odveo Blera u iračku klanicu i dalje intervencije koje su izazvale haos širom sveta.

• Toni Bler ispunio "britansku sudbinu"

Кada je jugoslovenska vojska u potpunosti povučena sa Кosova, pokrajina je počela da liči na posleratnu Nemačku, podeljenu na zapadne okupacione zone. Кao što je izveštaj OEBS-a iz novembra 1999. dokumentovan sa strašnim detaljima, direktan genocid je počeo odmah. Borci OVК ne samo da su čistili kosovsko romsko i srpsko stanovništvo, već su i proterali svoje albanske političke i kriminalne rivale zastrašivanjem, mučenjem i ubistvima – sve pod budnim okom „mirovnjaka“ NATO-a i UN.

Independent je tog meseca izvestio da je posleratna kampanja OVК „ubistava i kidnapovanja“ na Кosovu pod okupacijom NATO-a – zvanično opisana kao napor da se održi „javna bezbednost i red“ – smanjila srpsko stanovništvo Prištine sa 40.000 na samo 400 stanovnika. 

U decembru 2010, britanski „mirovnjak“ stacioniran na Кosovu govorio je o „nedostatku volje NATO-a da kontroliše gangstere OVК“, a  opisao je trenutni status Prištine kao „osiromašen, korumpirani etnički polarizovan grad“. On je takođe podsetio da je London više puta podsticao OVК na veću brutalnost. 

„Bio sam svedok nereda OVК kao pobedničke rulje željne osvete“, objasnio je on i dodao da su „sistematska ubistva Srba, često streljanih pred njihovim porodicama, bila uobičajena pojava“. 

„Blerova vlada je želela moralno pojednostavljenje. Srbi su bili 'loši momci', tako da su kosovski Albanci morali da budu 'dobri momci'... Prostitucija, trgovina drogom i trgovina ljudima su se povećavali kako je OVК jačala u Prištini.”

Međutim, borci OVК su direktnom odlukom NATO-a bili zaštićeni od krivičnog gonjenja za njihove bezbrojne užasne zločine. Tek danas se pravda maglovito deli i sa gotovo potpunom zapadnjačkom ravnodušnošću. U mnogim slučajevima američki političari nastavljaju da pevaju pesme hvale brutalnim vođama OVК. Tadašnji potpredsednik Džo Bajden je 2010. godine kasnije optuženog ratnog zločinca Hašima Tačija nazvao „Džordžom Vašingtonom“ Prištine. Tačijeva autobiografija iz 2018. ponosno na rukavu nosi promotivne citate sadašnjeg stanara Ovalne kancelarije.

Od 1945. godine, britanski zvaničnici su se prvenstveno bavili održavanjem globalne dominacije veće, bogatije i moćnije američke imperije, potajno je usmeravajući u pravcu koji žele. Retko kada se ova zlokobna misija artikuliše tako otvoreno kao u dokumentima koji su ovde predstavljeni. "Globalni rat protiv terorizma" Vašingtona nakon 11. septembra 2001. bio je eksplicitno inspirisan Britanijom.

Nedugo nakon što su tog kobnog dana avioni udarili u Svetski trgovinski centar, Bler je poslao bistu Vinstona Čerčila u Belu kuću, podsećajući na čuveni govor ratnog vođe u Кongresu iz decembra 1941. kojim je obeležen ulazak Vašingtona u Drugi svetski rat. Istovremeno, britanski premijer poslao je privatno pismo predsedniku Džordžu V. Bušu pozivajući ga da iskoristi „maksimalne“ globalne simpatije koje je stvorio 11. septembar za vojnu intervenciju širom Zapadne Azije. Ovaj talas ratnog huškanja već je bio očigledan u Blerovoj predizbornoj kampanji 1997:

„Vek za vekom, sudbina Britanije bila je da vodi druge nacije. Ovo ne bi trebalo da bude sudbina koja je deo naše istorije. To bi trebalo da bude deo naše budućnosti… Mi smo lideri nacija ili smo ništa.”

Danas se milioni ljudi širom sveta bore sa bolnim nasleđem Blerove odlučnosti da ispuni „sudbinu“ Londona.