Filip Cvetković je mlada osoba. Završio je dva fakulteta (moderan kostim i ekonomiju), nakon toga je završio i master studije, nakon čega se odlučuje da upiše i doktorske studije. Za sebe kaže da je vrlo ambiciozan i uporan u životu. Svoje slobodno vreme voli da iskoristi za umetnost. Umetničko angažovanje započeo je u Pozorištu Lutaka u Nišu, pre šest godina, nakon tog prvog angažovanja ovaj mladi čovek nastavlja saradnju sa brojnim drugim pozorištima širom Srbije. Međutim, kako izgleda život jedne mlade i ambiciozne osobe? Ko je zapravo Filip Cvetković i zašto je on NOVA BUDUĆNOST?

Kako ste zavoleli svet umetnosti?
Nemam konkretan odgovor na ovo pitanje. Po priči mojih roditelja još u vrtiću sam imao stav po pitanju odevne kombinacije, uklapanju boja i celogupnog vizualnog izgleda za jedan običan odlazak u vrtić, verujem da je odatle sve krenulo, takođe sam lepo crtao i slikao što je za dete tog uzrasta bilo nesvakidašnje to mi je držalo pažnju. Verujem da je odatle krenuo i moji neki put ka umetnošću, ne ka slikarstvu ali je ponovo sfera umetnosti.

Vašu karijeru započeli ste u Niškom pozorištu Lutaka i u Narodnom pozorištu. Kakve Vas uspomene nosite iz tog perioda?
Svoju karijeru krećem iz svog rodnog grada Niša iz pozorišta koje sam kao dete često posećivao. Moj prvi angažman za izradu pozorišne maske bio je u Pozorištu Lutaka u Nišu. Šansu da pokažem ono što sam znao i naučio u srednjoj školi pružio mi je tadašnji direktor pozorišta Dejan Gocić, ujedno i glumac tog pozorišta. Odatle je krenulo intenzivnije interesovanje za rad u pozorištu, kulturu i sam način funkcionisanja te sfere. Par godina sam radio na projektima u Pozorišta Lutaka, nakon čega su usledili angažmani u drugim pozorištima. Saradnja sa tim ljudima je savršena, puno pozitivne energije, osmeha, a ujedno se stvara neko novo delo. Celokupan proces stvaranja je kreativan. Bila mi je velika čast da budem deo baš tih projekata da sarađujem sa eminentnim rediteljima i glumcima.

Koliko Srbija i njen narod čuvaju svoj nacionalni identitet? Zapravo u kojoj meri mladi ljudi brinu o identitetu svog naroda?
Moji stavovi o nacionalnom identitetu naše države jesu da uvek treba više istaći kvalitet jednog naroda, a da dokazivanje nikada nije previše. Smatram da naša kultura ima mnogo toga što može da pokaže i da je raznovrsna u svakom segmentu. Naš identitet treba da se održava i neguje. Mnoge zemlje bi volele da imaju ono što mi imamo. Moram da priznam da generacije koje dolaze malo poznaju našu tradiciju, malo posećuju institucije kulturnog karaktera, smatram da je to problem koji ćemo imati u budućnosti. Generacijski jaz je evidentan i mora se raditi na tom polju približavanja kulture i tradicije mladima. Modernim pristupom do saznanja.

Nedavno ste u Vašem intervjuu za portal „Pres Serbia“ izjavili da je mladim ljudima potrebna podrška u stvaranju prvih koraka ka uspehu. Da li ste Vi imali pomenutu podršku?
Svaki početak je težak, nedoumice, ograničenja, prvenstveno borba sam sa samim sobom, da li možeš na pravi način da izneseš sve zadatke koje dobiješ. Svakako je bitna podrška najbližih, kao i kolektiva sa kojim radiš. Moram da istaknem da sam ja imao podršku sa obe strane, zaista je taj prvi korak težak pogotovu kada imaš samo 17 godina i kada trebaš da opravdaš poverenje.

Organizovali ste i izložbu fotografija maski „Provokativna lica“. Koliko Vam je bilo teško da organizujete pomenutu izložbu? Da li je posećenost opravdala Vaša očekivanja?
Svaka veća organizacija, još ako prvi put nešto organizujete jeste teška, ne u smislu tehničkih stvari, već unutrašnje osećanje da dan otvaranja prođe u najboljem izdanju. Lagao bih da kažem da nisam strahovao da neće biti posetilaca, da se publika neće odazvati. Vredan i temeljan rad uvek da pozitivan krajnji rezultat. Mogu slobodno reći da sam zadovoljan posećenošću izložbe, koja je do sada bila tri puta prikazana Niškoj publici.

Vaša poruka mladima u kulturi?
Šta poručiti radnicima u kulturi, a da ne zvuči kao politička kampanja za mesto ministra kulture? Ljudi koji rade u kulturi su srećni i ispunjeni, zato što rade ono što vole i zato što grade nešto kreativno. Znam da je potrebno više mladih ljudi u pozorištima širom Srbije, znam da je potreban veći budžet kako bi svaki projekat bio uspešan. Smatram da ima još mnogo toga ali ovde ću se zaustaviti. Radnici u kulturi su srećni kada stvaraju, nadam se da je ovo još jedan loš period koji će brzo prići i da će se neka magija dogoditi.