Ana Mitić je mlada učenica iz Niša je dama koja polako osvaja sve(t). Bila je jedna od govornica na konferenciji „Devojke koje menjaju sve(t)“, sa samo šest godina postala je član Društva matematičara Srbije, do sada ima preko 100 nagrada osvojenih na takmičenjima u znanju. Ana svira klavir, Ana slika, Ana je nova budućnost i Ana je neko o kome bi trebalo da se govori svakog dana u medijima.

Ana, Vaši uspesi vrlo često učine ponosnim sve nas. Tokom 2016. godine ste na dva matematička takmičenja osvojili prvo mesto sa maksimalnim brojem poena. Koliko je bilo teško da se pripremite za ovo takmičenje?
Te 2016. godine učestvovala sam na republičkom matematičkom takmičenju „Misliša“ i međunarodnom „Kengur bez granica“ i na oba sve zadatke uradila bez greške. Tipovi zadataka koji su najviše zasupljeni na tim takmičenjima su iz oblasti logike, kombinatorike, zatim problemski zadaci i ujedno to su oblasti matematike koje najviše volim, tako da nije bilo nekog posebnog spremanja za ta takmičenja. S obzirom na to da tada još nisam napunila osam godina, uglavnom se spremanje svodilo na matematičke mozgalice koje mi je mama zadavala. Međutim, vremenom su i vrste i tipovi zadataka bili drugačiji, zahtevniji, pa je i način učenja usklađivan sa tim. Svake godine otvarala mi se mogućnost da se oprobam na novim takmičenjima, a ja sam sa velikim žarom prihvatala sve te izazove. Upadljiv uspeh bio je kada sam se prvi put takmičila na međunarodnom takmičenju iz informatike „Dabar“ na kome sam, u konkurenciji od preko devetnaest hiljada takmičara, osvojila prvo mesto sa maksimalnim brojem poena. Zbog rezultata na svim takmičenjima iz matematike, informatike i fizike nisam bila ponosna samo ja, već i moji roditelji, mentori i drugari.

Da li imate podršku Vaših učitelja i/ili nastavnika. Koliko je važna ta podrška u Vašem radu?
Izuzetno mi je važna podrška svih koji imaju udela u mojim uspesima. Imala sam tu sreću da je moja nastavnica matematike, Bojka Gocić, ujedno i moj razredni starešina, moram da pomenem profesora Slavoljuba Milosavljevića iz Društva matematičara Srbije koji je vodio časove za niške mlade matematičare, ali i sve profesore iz zimskih i letnjih matematičkih škola koje redovno pohađam. Od velike važnosti mi je i poverenje profesora iz škole informatike School&School, škole u kojoj sam već tri godine stipendista i u kojoj stičem znanja kojih nema na školskim časovima. Pored svega, posebno bih izdvojila prof. dr Srđana Jovkovića koji uvek veruje u mene i kome se obično prvom pohvalim za svoj uspeh.
Sa samo šest godina postali ste član Matematičkog društva Srbije.

Otkud Vaša ljubav prema matematici i kako izgleda biti član jednog uglednog društva kao što je pomenuto?
Još dok sam bila u predškolskoj grupi, u školu je došao jedan profesor iz Društva matematičara Srbije, iz niške Podružnice, kako bi proradio sa mnom zadatke. Kako sam ja u školu pošla godinu dana ranije, tada sam imala pet godina. On mi je zadavao mahom logičke zadatke. Tada mi se činilo da bi mi korak unapred bio kada bih rešavala tekstualne zadatke, ali njih je trebalo pročitati. Tako sam sa šest godina, zahvaljujući matematici, naučila da čitam. Posle osvojenog prvog mesta na međunarodnom takmičenju „Kengur bez granica“ postala sam član podmlatka Matematičkog društva Srbije, tako da sam u istoriji tog društva ja, kao šestogodišnjakinja, tada bila zapravo najmlađi član. Na to sam veoma ponosna. Društvo matematičara Srbije, tj. niška Podružnica, svake godine organizuje dodatne časove za talentovane mlade matematičare. Pored toga, veoma su korisne i letnje i zimske škole matematike i informatike jer tamo, osim časova, imam priliku da se družim sa decom istih interesovanja iz Srbije i regiona. Te škole oraganizuje i Matematičko društvo “Arhimedes”, čiji sam takođe član.

Četiri godine za redom ste dobili Vidovdansku Nagradu Grada Niša, ali ste dobitnica i priznanja Fonda „Sveta Petka“. Koliko Vam znače priznanja. Da li su ta priznanja dobar vid motivacije za dalji rad?
Svako priznanje mnogo znači. Nagrada za uložen trud, za veliki rad koji stoji iza svakog uspeha, za osećaj posebnosti, od velikog je značaja za svakog ko radi. Vrednovanje rada kroz priznanja i nagrade zaista je veliki podsticaj za buduće uspehe i motivacija za ostvarivanje vrhunskih rezultata. Međutim, svako priznanje je i obaveza, jer znate da su očekivanja sve veća.

Volite da svirate klavir. Otkud Vaša ljubav prema klaviru?
Klavir je druga strana moje prirode i u tome ja uživam. Možda je za to “kriva” moja prababa koja je svirala klavir i vodila hor. Sada sam peta godina Muzičke škole. 

Ko Vas inspiriše?
Ko ili šta me inspiriše, teško mi je da odredim. Inspiraciju pronalazim u mnogim dobrim stvarima. Oduševim se nekom fantastičnom stvari koja me pokrene da radim, sviram, slikam, pišem.
Matematika, informatika, muzika, pisanje i crtanje.

Otkud ljubav prema crtanju? Na koji Vaš crtež ste najponosniji?
E, za to je zaslužan moj deda koji je slikar. Kada je moja profesorica klavira Dragana Dimitrijević videla moje slike, rekla je :“Mnogo se gena kod Ane pomešalo“. Od svih crteža i slika možda sam najponosnija na crtež iz najranijeg detinjstva. Kada sam imala tri i po godine, u Dečjem centru sam nacrtala, na zadatu temu, cvetove za mamu. Sa fakulteta likovnih umetnosti došao je profesor i od mase dečjih crteža koje je pregledao izdvojio je moje cvetove i kazao:”Ovo je rođeni talenat”. Posle toga su taj crtež uramili i izložili na centralnom panou. Taj crtež čuvam tako uramljen i zaista mi je najdraži.

Koji je san Ane Mitić, sada upisnice 8 razreda specijalnog matematičkog odeljenja Gimnazije “Svetozar Marković”,  a nekada verujemo vrsne naučnice?
Kao i kod svih mladih, snovi se menjaju. To što danas želim da dosegnem, kroz neko vreme može biti dopunjeno novim ciljevima, ali koj god cilj da izaberem, vazno mi je da dam sve od sebe, jer to je put do ostvarenja snova.

Koja je Vaša poruka mladim ljudima, vašim vršnjacima? Da li mladi ljudi vole nauku i da li imaju široki ugao razmišljanja kao Vi?
Mladi su danas izloženi mnogim izazovima, koji su vrlo privlačni i nije uvek lako pronaći pravi put. Međutim, nasi i svetski veliki naucnici (prednost dajem damama- Marija Kiri, Mileva Ajnstajn, Ejda King Lavlejs, Hepatija…) primer su da se trajnim vrednostima treba okrenuti i da uvek treba vredno raditi.