Ostaje tužna činjenica ovog sveta da nikada sa sigurnošću nećemo znati kako je davno izgubljeni megalodon zaista izgledao – ali nova studija nam daje ono što je možda najpreciznija rekonstrukcija do sada.

Međunarodni tim predvođen paleontologom Kenšuom Šimadom sa Univerziteta DePaul u SAD-u utvrdio je da je megalodon (Odontus megalodon) verovatno bio duži i vitkiji nego što su ranije interpretacije njegovih oskudnih i tajanstvenih ostataka sugerisale, piše ScienceAlert.

"Ova studija pruža najdetaljniju analizu veličine i oblika tela megalodona do sada", kaže morski biolog Filip Sternes, bivši istraživač sa Univerziteta Kalifornija Riversajd, a sada zaposlen u SeaWorld-u.

"Umesto da podseća na ogromnu veliku belu ajkulu, zapravo je više ličio na džinovsku limun ajkulu, sa vitkijim i izduženijim telom. Taj oblik ima mnogo više smisla za efikasno kretanje kroz vodu."

Megalodon je jedna od najfascinantnijih misterija fosilnih zapisa. Živeo je pre otprilike 23 miliona do 3,6 miliona godina i zauzimao je visoko mesto u lancu ishrane pre nego što je izumro.

Znamo da je bio ogroman u poređenju sa današnjim ajkulama, ali saznati više o njegovom izgledu izuzetno je teško. Razlog za to je što je, kao i kod savremenih ajkula, njegov skelet uglavnom bio građen od hrskavice.

Samo su mu zubi i pršljenovi sačuvani kao fosili na morskom dnu, ukazujući na ajkulu-čudovište koja je mogla da bude dugačka između 11 i preko 40 metara.

• Bila je veća nego što se mislilo

Većina procena veličine kreće se između 13 i 18 metara, a kao model se često koristi velika bela ajkula (Carcharodon carcharias), na osnovu jednog od najpotpunijih fosila megalodona – skoro cele kičme pronađene u blizini Belgije, duge 11 metara.

Velika bela ajkula je snažan i smrtonosan predator, pa nije iznenađujuće što su je naučnici koristili kao osnovu za rekonstrukciju megalodona. Međutim, ne izgledaju sve ajkule isto.

Umesto da posmatraju kičmu megalodona samo u kontekstu nekoliko srodnih vrsta, Šimada i njegove kolege uporedili su je sa ogromnim katalogom od 145 živih i 20 izumrlih vrsta ajkula.

Njihov cilj bio je da izračunaju dužinu delova tela koji nisu sačuvani u fosilima – glave i repa.

Njihov novi pristup pokazao je da, ako je građa megalodona bila u skladu sa većinom drugih ajkula koje je evolucija oblikovala, njegova glava i rep činili bi 16,6% i 32,6% ukupne dužine tela. To znači da bi megalodon imao vitkije i izduženije telo, više nalik limun ajkuli (Negaprion brevirostris) nego velikoj beloj ajkuli.

U slučaju belgijskog fosila, glava bi bila duga 1,8 metara, a rep 3,6 metara, što bi dovelo do ukupne dužine od 16,4 metra.

Iako kičma pruža dosta informacija, ona nije jedini fosilizovani niz pršljenova megalodona koji su paleontolozi pronašli – niti je najveći. Najveći pršljen u tom skupu dug je 15,5 cm.

Drugi pršljenovi pronađeni u blizini Danske znatno su veći, i dostižu prečnik od čak 23 cm. Ako ovaj podatak predstavlja najveću moguću veličinu pršljena megalodona, istraživači su izračunali novu gornju granicu veličine ove drevne ajkule.

"Dužina od 24,3 metra trenutno je najrealnija moguća procena za O. megalodon koja se može naučno opravdati na osnovu postojećih fosilnih zapisa", kaže Šimada.

Taj raspon je ekvivalentan dužini dva školska autobusa postavljena jedan iza drugog, daleko veći od većine današnjih ajkula. Ipak, kit-ajkula (Rhincodon typus), koja se hrani planktonom, može dostići dužinu od 20 metara, dok su pravi kitovi još veći.

Zanimljivo je da su tela svih ovih ogromnih morskih životinja takođe dugačka i vitka. Kraći i zdepastiji oblik velike bele ajkule prilagođen je brzim, snažnim napadima, dok duža i aerodinamičnija tela limunskih ajkula, kit-ajkula i kitova omogućavaju energetski efikasnije plivanje sa minimalnim otporom vode.

Duža, vitkija i hidrodinamičnija građa omogućila bi megalodonu da naraste mnogo više od velike bele ajkule, čija maksimalna veličina ne prelazi šest metara, jer njeno plivanje i stil lova imaju visoke energetske zahteve.

Sa dužinom od 23,4 metra, megalodon bi se kroz okeane kretao brzinom od oko 2,1 do 3,5 kilometara na sat, koristeći snažne ubrzanja samo kada je to bilo neophodno.

"Ovo istraživanje ne samo da poboljšava naše razumevanje izgleda megalodona, već pruža i okvir za proučavanje kako veličina utiče na kretanje morskih životinja", kaže Sternes.

"Gigantizam nije samo stvar veličine – radi se o razvoju pravog oblika tela za preživljavanje na toj skali. A megalodon je možda jedan od najekstremnijih primera toga."

Istraživanje je objavljeno u časopisu Palaeontologia Electronica.