Jedan mladić pohvalio se neočekivanim susretom.

Pre neko veče sedim kod kuće, u nekom bedaku zbog posla, nekih ljudi... Odlučim da odem do kafića koji je 5 minuta pešice od mog stana.

Sedim i pijem piće, a psihički sam ko zna gde, prilazi mi devojka, pruža ruku i kaže "Ćao ja sam Marija", ja nemam pojma ni ko je, ali da ne ispadnem čudak ili nepristojan, pružim joj ruku i tu se upoznamo. Ponudim je da sedne i da popijemo nešto, i malo po malo razvučemo priču u nedogled, pitala me da izađemo nekad opet na piće, razmenili brojeve, pozdravili se i ja sam ostao tu da sedim još sigurno pola sata, razmišljajući šta bi ovo.

 Prosto mi je bilo neverovatno da tako lepa devojka, kulturna priđe meni, ali toliko je vesela i pozitivna, meni se čini da iz nje sija neka pozitivna energija. U toku naše priče mi se nijednom nije požalila na neke stvari, ali.... Ja sam ostao zatečen koliko ima lep osmeh, kad god bi se setio i ja bi se nasmejao.

Eto sutra izlazimo opet pa se nadam da će sve biti u redu.

Mi se nadamo najlepšem epilogu, a ovo neka je za nauk onima koji su se osamili i ne preduzimaju ništa, čak ni korak ispred kuće.