Douglas Macgregor

U govoru 29. novembra, zamenik poljskog ministra nacionalne odbrane (MON) Marcin Ociepa rekao je:

“Verovatnost rata u koji ćemo biti uključeni u periodu od 3-10 godina vrlo je velika. Previsoko da bismo mogli samo pretpostaviti ovaj scenario.”

Navodno, poljski MON planira pozvati 200.000 rezervista na nekoliko nedelja obuke 2023., ali analitičari u Varšavi sumnjaju da bi taj potez lako mogao dovesti do mobilizacije cele zemlje.

U međuvremenu, u Bajdenovoj administraciji raste zabrinutost da će ukrajinski ratni napori propasti pod teretom ruske ofenzive. A budući da se tlo konačno smrzava u južnoj Ukrajini, strahovi vlade su opravdani. U intervjuu objavljenom u The Economistu, šef ukrajinskih oružanih snaga, general Valeri Zalužni, priznao je da ruska mobilizacija i taktika funkcionišu. Čak je nagovestio da ukrajinske snage možda neće moći izdržati nadolazeći ruski napad.

Ipak, on je odbacio svaku pomisao na dogovoreno rešenje, umesto toga traži više vojne opreme i podrške. Insistirao je da Ukrajina s 300 novih tenkova, 600 do 700 novih borbenih vozila i 500 novih haubica ipak može dobiti rat s Rusijom. Istina, general Zalužni ne traži podršku, nego novu vojsku. U tome leži najveća opasnost za Vašington i njegove NATO saveznike.

Kada je spoljna politika Vašingtona u problemima, emotivno se priprema javnost za konačnu bitku. Demokrate nastavljaju obećavati podršku Kijevu, bez obzira na cenu. Poput "najboljih i najpametnijih" iz 1960-ih, oni su spremni žrtvovati realizam za željne misli i valjati se u besnilu sopstvenog publiciteta.

Ovaj spektakl (poseta i govor Zelenskog u Kongresu) je jeziv podsetnik na ono što se dogodilo pre više od 50 godina, kada je američki posrednički rat u Vijetnamu propao. Vijetnamski rat jedna je od najvećih bruka i sramota američke vojske od kraja Drugog svetskog rata, poraz koji mnoge u njihovim oružanim snagama do dana današnjeg peče. Tvrdoglavost američke administracije i vojnog vrha, zajedno sa prevelikim samopouzdanjem su doveli do poraza.

Prema američkoj domino teoriji, kada bi jedna zemlja postala komunistička, ostale zemlje regije bi je sledile, a američka politika smatrala je komunističku prevlast nad celim Vijetnamom neprihvatljivom. S druge strane, vlada Severnog Vijetnama i Vietkong borili su se za ujedinjenje Vijetnama pod komunističkom vladavinom.

Bezuslovna podrška Bajdenove administracije režimu Zelenskog u Kijevu doseže stratešku prekretnicu sličnu onoj iz 1965. Baš kao što je predsednik Lindon Bejns Džonson govorio 1964. da su mir i sigurnost u jugoistočnoj Aziji ključni američki strateški interes, Bajdenova administracija sada slično tvrdi za Ukrajinu. Kao Južni Vijetnam 1960-ih, Ukrajina gubi rat s Rusijom.

Ukrajinske bolnice i mrtvačnice prepune su ranjenih i umirućih ukrajinskih vojnika. Ukrajinski vojnici koji drže odbrambene linije u južnoj Ukrajini hrabri su ljudi, ali nisu glupi. Spartanci u Termopilima bili su hrabri, ali su svejedno umrli.

Prava opasnost sada je da će se Bajden uskoro pojaviti na TV-u kako bi ponovio LBJ-ov nastup iz 1965. zamenom reči "Južni Vijetnam" sa "Ukrajina":

Katastrofa umotana u retoriku nije način da se spasi narod Ukrajine. Rat u Ukrajini nije Call of Duty fantazija. To je produženje ljudske tragedije koju je stvorilo širenje NATO-a prema istoku. Žrtve ne žive u Severnoj Americi. Rat je u regiji koju većina Amerikanaca ne može pronaći ni na karti. Vašington je pozvao Ukrajince na borbu. Sada im Vašington mora reći da prestanu.

Vlade NATO-a podeljene su oko rata u Ukrajini. S izuzetkom Poljske i možda Rumunije, niti jedna članica NATO-a ne žuri mobilisati svoje snage za dugi, iscrpljujući rat s Rusijom u Ukrajini. Niko u Londonu, Parizu ili Berlinu ne želi riskirati nuklearni rat s Moskvom. Amerikanci nisu za rat s Rusijom, a retki koji to čine su ideolozi, plitki politički oportunisti ili pohlepni proizvođači vojne opreme.

Kada su se američke snage konačno povukle iz jugoistočne Azije, Amerikanci su mislili da će Bela kuća biti više suzdržana, priznati ograničenja američke moći i slediti manje militantnu i realističniju spoljnu politiku. Amerikanci su tada bili u krivu, ali sada Amerikanci i Evropljani znaju da je odbijanje Vašingtona da prizna legitimne sigurnosne interese Rusije u Ukrajini i da pregovara o okončanju ovog rata put u produženi sukob i još veću ljudsku patnju.