O tome se malo piše u zapadnim medijima – zapravo ništa – a u međuvremenu napetosti na Kosovu rastu.

Prisetimo se sledećeg: Kosovo – deo Srbije, istorijska kolevka srpske državnosti – Zapad je odvojio od Srbije bez odgovarajuće odluke Ujedinjenih naroda. Većina zapadnih zemalja priznala je nezavisnost Kosova na temelju prava naroda na samoodređenje. U slučaju Krima i Donbasa ista motivacija nekako nije prošla, ali ostavimo te detalje po strani.

Direktni okidači trenutnih napetosti navedeni su u nastavku

Kao prvo, vlasti u Prištini, glavnom gradu tkz. države Kosovo, odlučile su narediti svim vozačima da svoje tablice promene kosovskim. Srpska manjina koja još živi na Kosovu pružila je otpor. Srbi imaju zakon na svojoj strani: Budući da je Kosovo još uvek dio Srbije, uvođenje nesrpskih tablica nije zakonski obavezno.

Drugi izvor napetosti je nerešeni slučaj policajca srpske nacionalnosti kojeg su uhapsile kosovske vlasti. Srpska manjina reagovala je vrlo burno: podignute su barikade na putevima.

Kao da to nije bilo dovoljno - ili možda samo za podizanje napetosti - Priština je 15. decembra ove godine predala zahtev za prijem Kosova u Evropsku uniju. Iako nekoliko članica Unije - a to su Kipar, Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija - ne priznaje nezavisnost Kosova, što blokira čak i razmatranje zahteva za članstvo, Priština se iz nekog razloga odlučila na ovaj korak. Očigledno je dobila signal da takav korak treba preduzeti upravo sada. Postavlja se pitanje šta se opet događa na Balkanu? O čemu se zapravo radi?

Pa odgovor je prilično jasan.

U Evropi Srbija je jedina zemlja koja održava prijateljske odnose s Rusijom. Beograd se nije pridružio sankcijama koje je Brisel uveo Rusiji, unatoč velikom pritisku Evropske unije. Predsednik Vučić ne može – čak i kad bi hteo – voditi antimoskovsku politiku, jer ogromna većina Srba Rusiju doživljava kao prijatelja, a Rusiju kao saveznika. To je zato što su Srbi i Rusi Sloveni, Srbi i Rusi su narodi koji ispovijedaju pravoslavno hrišćanstvo; i konačno, Srbi osećaju zahvalnost Rusiji za borbu Rusije s kraja 19. veka protiv Turske, koja je vekovima vladala Srbijom, i za angažman Rusije u odbrani male Srbije 1914. kada je Austro-Ugarska bila u ratu s Beogradom.

Ko je čitao “Anu Karenjinu” Lava Tolstoja setiće se da jedan od glavnih likova, ljubavnik Ane Karenjine, ruski oficir, ide u rat protiv Turske da brani Srbe. Inače, istina je da Rusija nije pomogla Srbiji 1999. godine, kada ju je NATO bombardovao 78 dana, jer je i sama Rusija tada bila u dubokoj političkoj, socijalnoj i ekonomskoj krizi.

Šta mise donosioci političkih odluka u Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu?

Misle ubiti dve muve jednim udarcem. Moćnici, nemirima na Kosovu vrše pritisak na Beograd kako bi prisilili Srbiju da se pridruži sankcijama. Sve dok se Beograd bude opirao, nemiri na Kosovu će nastaviti eskalirati. To je jedan od ciljeva koje Zapad želi postići. Drugi je susret s Rusijom na jedinom mestu na Balkanu gde ona ima politički i kulturni uticaj. Naravno, Moskvi će biti nemoguće pomoći Srbiji, jer je Srbija postala zemlja bez izlaza na more okružena članicama NATO-a. Ali, Rusija će morati nešto preduzeti, a time će napori koje trenutno ulaže da porazi Zapad na vojnom poligonu zvanom Ukrajina učiniti manje uspešnima.

Ako Beograd ne popusti, odnosno ne pridruži se sankcijama koje je Zapad uveo Rusiji, provokacije na Kosovu će se povećati, što može dovesti do toga da Srbi tamo požele stacionirati svoje trupe u skladu sa rezolucijom 1244. Već su takve odluke donete, ali malo je verovatno da će srpske jedinice  krenuti prema Kosovu.

Opšte je poznata činjenica:

Ako je država ili čak pojedinac stalno provociran, ma koliko isprovocirana država ili pojedinac bio miroljubiv i suzdržan, pre ili kasnije će ta država ili pojedinac odreagovati I premda ti postupci nisu ništa drugo nego samoodbrana, takozvanoj javnosti, koja iz medija zna kome treba suditi, ovi mediji će držati lekcije da se Srbi OPET loše ponašaju. Akcije odmazde, agresivne akcije izazvane provokacijama na Kosovu, uopšte ne moraju doći od vlade u Beogradu; takve akcije može pokrenuti narod ili tačnije organizovana grupa Srba. Možemo biti sigurni da ovu grupu već pripremaju obaveštajne službe zapadnih zemalja. Takođe možemo biti sigurni da će se u Srbiji (kao i u Ukrajini) formirati neki bataljoni Azov: oni će izbeći kontrolu Beograda i napasti Kosovo. Zapad samo to čeka. Onda – scenario koji zamao napamet – čuće se glasovi lažnog užasa i otvorene osude, pojaviće se izgovor –  ozbiljan razlog – da se napadne Srbija pod izgovorom da se štite jadni, nedužni kosovski Albanci. Srpski agresori moraju da svrgnu svoju vladu u Beogradu, održe Majdan u glavnom gradu Srbije, uvedu sankcije Rusiji, priznaju nezavisnost Kosova i buduu  dobrim odnosima s Evropskom unijom. Nije li se to dogodilo i u Ukrajini?

Prisetimo se ovoga:

Jugoslavija je bila federacija republika. Sovetski Savez je takođe bio takva federacija. Srbija je bila najveća i najvažnija republika u sastavu Jugoslavije; u okviru SSSR-a Rusija je bila najveća i najvažnija republika. Kosovo je za Srbiju ono što je Ukrajina za Rusiju: ​​Kosovo je bilo kolievka srpske države – Ukrajina je bila kolevka ruske države. Srbi su danas na Kosovu progonjena manjina; danas su rusi progonjena manjina u Ukrajini. Zapad podržava Kosovo protiv Srbije; Zapad pomaže Ukrajinu u borbi protiv Rusije. Kosovo bi želelo pripadati Evropskoj uniji i - verovatno kasnije - NATO-u isto onoliko koliko Ukrajina želi pripadati Evropskoj uniji i NATOu. Kosovo Zapad koristi kao pregovarački adut protiv Beograda, Ukrajinu Zapad koristi kao pregovarački adut protiv Moskve. Za sukob između njih i Albanaca krivi su samo Srbi - tako se to prikazuje u zapadnim medijima; samo su rusi krivi za sukob njih i ukrajinaca - tako se to prikazuje u zapadnim medijima. Nijedna velika država izvan Evropske unije i NATO-a – poput Kine, Indije ili Brazila – nije neprijateljski raspoložena prema Srbima; iste velike zemlje nisu neprijateljski nastrojene prema Rusiji, čak i ako zapadni mediji žele uveriti svoje gledaoce i čitaoce da celi svet osuđuje Srbiju i Rusiju.

Ne zaboravimo da su Amerikanci (koji su, kako bi se stvorilu utisak da je reč o međunarodnoj bazi kosovskih snaga ili KFOR-u, male jedinice iz Turske, Grčke, Italije, Mađarske, Slovenije, Poljske, Švajcarke i Finske pozvale na saradnju) postavili ogroman vojni objekt za sebe na teritoriji srpskog Kosova - kamp Bondsil. Sama ta činjenica objašnjava zašto se Kosovo mora odvojiti od proruske Srbije. Vašington je želeo nešto slično za Ukrajinu. Nažalost, Velika Rusija nije Mala Srbija i otuda sadašnji rat u Ukrajini. Hoće li to biti jedini rat koji trenutno besni u Europi?

Napetosti na Balkanu takođe bi mogle dovesti do novog izbijanja neprijateljstava, iako na lokaciji daleko od Ukrajine. Kad bi se to dogodilo, to bi bilo kao otvaranje drugog fronta u zajedničkom ratu Zapada protiv Rusije, front protiv Srbije, ruskog saveznika. Doduše, Rusija nema fizički pristup Srbiji da bi joj poslala oružje, municiju i gorivo. Ali treba imati na umu da ni 1914. godine - godine izbijanja Prvog svetskog rata - Rusija nije imala direktan pristup Srbiji. U to su vreme zapadni političari smatrali da se balkanski sukob treba ograničiti na Balkan. Pokazalo se da se proširio po celoj Evropi, po celom svetu. Jesu li to današnji političari zaboravili?

Takođe nisu sposobni donositi zaključke. Ako oni koji igraju veliku partiju geopolitičkog šaha poznaju istoriju i umeju iz nje učiti, a opet tako postupaju, onda ih očito nije briga za sudbinu miliona ljudi. Oni sami i njihove porodice neće patiti od rata koji izbije kao rezultat njihovih postupaka. Ursula fon der Lajen i dalje će nositi svoju modernu odeću i frizuru te će i dalje s lažnom zabrinutošću izjavljivati ​​kako joj je žao žrtava i izbeglica i kako bi volela izvesti zlikovce Putina, Lavrova i Vučića pred međunarodni sud. A ko zna? Možda će joj kolege čak osigurati da za svoje postupke dobije Nobelovu nagradu za mir.

Izvor: gefira.org