Žestoko javno „batinanje“ Nemačke uzelo je maha: ta nova moda dolazi iz Ukrajine, ali i iz drugih zemalja Evrope. To, najblaže rečeno, nije fer, jer Nemačka čini više od gotovo bilo koje druge zemlje, smatra Marko Miler a prenosi dw.

Red zahteva, red uvreda, red zahteva, red uvreda - čini se da je to šema koju Ukrajina koristi u razgovorima sa Nemačkom i o Nemačkoj. U to, na primer, spada i odbijanje Kijeva da primi predsednika Nemačke Franka-Valtera Štajnmajera - nakon što je Kijev kritikovao njegovu raniju politiku prema Rusiji a on priznao greške.

Ta šema je veoma uspešna. A nemački mediji su je odmah primenili, i to, izgleda, vrlo rado: nema dana da Berlin nije na stubu srama, nema dana a da nekritički novinari ne pitaju članove Vlade - zašto se konačno ne odreknemo ruske nafte i pre svega ruskog gasa i zašto Nemačka ne isporučuje Ukrajini svo oružje koje je zatražila. Ovaj, u svakom slučaju potpuno izlišan spektal, sve više ide na živce.

Jer, kao prvo: od ruske aneksije Krima 2014. Nemačka je zajedno sa SAD najveći donator Ukrajine.

Drugo: osim direktnih suseda Ukrajine, Nemačka je jedna od zemalja koja prima najviše ukrajinskih izbeglica.

Treće: Nemačka je među zemljama koje Ukrajini daju najviše novca za kupovinu oružja. Kancelar Olaf Šolc je upravo najavio do dve milijarde evra pomoći. I apsolutno nema sumnje da moramo podržati Ukrajinu u ratu protiv Rusije.

Pa, da li je onda mudro kada vlada u Kijevu stalno napada nemačku Vladu i zatrpava je novim, oštro upućenim zahtevima? Kada Nemačka isporuči nešto od željenog oružja, odgovor glasi: to jeste dobro, ali toga mora biti mnogo više.

Kada Nemačka odustajanjem od ruskog uglja, ruske nafte i ruskog gasa najavljuje ni manje ni više nego promenu paradigme, onda kažu: to je lepo od vas, ali to mora da se desi odmah.

Pritom se namerno zaboravlja da je Nemačka u svojoj politici izvršila zaokret neviđenih razmera:

gasovod Severni tok 2 je završen - ali nije pušten u rad.

Bundesver će biti opremljen sa 100 milijardi evra - poduhvat koji je Olaf Šolc najavio ubrzo nakon ruskog napada na Ukrajinu.

Nemačka plaća isporuku oružja u ratnu zonu.

Savezna vlada počinje da prekida bliske odnose sa Rusijom, koji su izuzetno važni u sektoru sirovina.

Zeleni Ministar ekonomije putuje na Bliski istok da kupi naftu i gas i naglas razmišlja o produžavanju korišćenja energije koja se dobija iz uglja i nuklearki.

Sve su to ekstremne promene kursa u izuzetno kratkom vremenu. Koje su to zemlje u Evropi toliko promenile svoju politiku i pre svega -  po tako visokoj ceni kao Nemačka?

Još iritantnije od bezobrazluka iz Kijeva je ponašanje nekih drugih evropskih zemalja. Ako same ne reaguju (kako treba), kriju se iza Nemačke ili čak upiru prstom u Nemačku. Mogao bi se steći utisak da se radi samo o imidžu.

Francuski predsednik Emanuel Makron je u brojnim telefonskim pozivima bezuspešno pokušavao da utiče na šefa Kremlja Vladimira Putina. Uzgred, on je bez velike pompe doveo u zemlju finale fudbalske Lige šampiona koje je trebalo da se održi u Rusiji. Kada je reč o dovođenju izbeglica u sopstvenu zemlju, Francuska se ne ponaša tako odlučno.

Italija je javno i glasno izjavila da može odmah bez ruskog gasa. Ustvari se iza toga krije ovo: Ako nema evropskog embarga na gas, onda su to zaslužni drugi (misli se pre svega: Nemačka).

Poljska se javno i bez koordinacije (sa Nemačkom) voema zalaže za isporuku aviona Ukrajini – ali samo preko vojne baze SAD u Nemačkoj. Ako avioni ne budu isporučeni, problem je u SAD ili Nemačkoj.

A Mađarskoj - barem u nemačkoj javnosti - ne fali ni dlaka s glave zbog nejnog proruskog kursa. U Budimpešti rado uzimaju jeftini ruski gas i po želji ga plaćaju i u rubljama.

Mogao bi se steći utisak da bi neke članice EU bile prilično srećne ako bi Nemačkoj krenulo loše – i kada bi izgubila deo svoje ekonomske snage i blagostanja. Po onoj - da komšiji crkne krava? Možda.

Činjenica je da su u šemu svaljivanja krivice na drugog, zahteva i njihovog ispunjavanja - uvek potrebne dve strane: onaj koji glasno zahteva, besni i upire prstom u drugog – i onaj koji sve to dozvoljava.

To je zaista potpuno izlišan spektakl. Na kraju krajeva, svi imaju isti cilj - okončanje ruskog rata u Ukrajini. Pa zašto sejati razdor? To pomaže samo - Putinu.a