U kasno leto 1971. godine, mladić je otet iz svog doma u Palo Altu u Kaliforniji. Onda još jedan. I još jedan. Ukupno ih je devet oteto. Na kraju su odvedeni na mesto bez prozora i satova, gde su bili  vezani lancima.  Dobili su brojeve koji će se koristiti umesto imena. Manji užici redefinisani su kao privilegije, kao što su kupanje, pranje zuba i korišćenje adekvatnog WC-a kad god želite.

Podrum univerziteta je prerušen u zatvor, učesnici su dobili svoju odeću i minimalne instrukcije, dok su za sve ostalo imali potpunu slobodu. Predviđeno je bilo da eksperiment traje dve nedelje, ali je svako u bilo kom momentu mogao da odustane.

Čitav prostor je prethodno pokriven skrivenim kamerama, tako da je Zimbardo imao konstantan pregled i nevidljivu kontrolu nad nesvesnim učesnicima. Konačno je „predstava“ mogla da počne.

Eksperiment se, međutim, vrlo brzo od melodrame pretvorio u horor završen prinudnim prekidom posle šestog dana - ali ne pre nego što je došao do nekih važnih otkrića o tome kako društvene uloge i represivna okruženja mogu patološki promijeniti psihu i ponašanje normalnih ljudi.. U tih šest dana učesnici, a i sam Zimbardo, bili su svedoci nervnih slomova, sadizma, vebralnog i fizičkog nasilja, pa i torture. Pod Zimbardovim nadzorom, zatvorski eksperiment u Stanfordu pretvorio se u borbu između zatvorenika koji pate i manipulativnih, sadističkih čuvara sa sunčanim naočarama i palicama u rukama koji su uživali u mučenju.

Oni su mogli biti prijatelji da su se upoznali na drugom mestu ili u neko drugo vreme.

Istraživanje koje je Zimbardo sproveo tog avgusta trebalo je postati jedna od najpoznatijih i najozloglašenijih studija u istoriji psihologije.

Iz etičkih razloga ovaj eksperiment nikada nije ponovljen. 

Kao što je opisano u većini uvodnih udžbenika psihologije, Zimbardo je želeo istražiti učinak situacijskih činioca i društvenih uloga na identitet i ponašanje.

Započet sa idejom da odgovori na pitanja nauke, zatvorski eksperiment u Stanfordu pretvorio je obične ljude u čudovišta. dodijeljenim skupinama, 

Trenutni eksperiment

U ranim danima pandemije naši su "upravnici zatvora" i čuvari preuzeli kontrolu nad svim aspektima svakodnevnog života. Obukli su nas maskama. Manja zadovoljstva, poput druženja s porodicom i prijateljima, redefinisani su kao privilegije. Stvorili su strah. Bili smo njihovi zatvorenici. Mi smo bili njihovi "likovi".

U prvoj godini pandemije javile su se i prve podele na poslušnike i disidente, maskirane i nemaskirane koji nisu bili voljni staviti simbol svog ugnjetavanja kada je to bilo potrebno, dobre zatvorenike i loše zatvorenike, 

Tek kad su vakcine protiv Covida postale dostupne, igra je postala zanimljivija.

Kako su vakcine protiv Covida postale široko dostupne, objektivne grupe vakcinisanih i nevakcinisanih poprimile su oblik i od samog početka bilo je jasno koja je grupa koju preferiraju naši upravnici i čuvari.

Ponekad su davali direktne instrukcije. Ponekad nisu. Ali na mestima i institucijama gde je njihova moć bila najveća, naši čuvari ohrabrivali su i prisiljavali svoje zatvorenike da pripadaju željenoj grupi, dopuštajući im da povrate povlastice kao što su obrazovanje, poseta restoranu, bioskopu, odlazak u teretanu ili saunu, rad i manja zadovoljstva iz prethodnog života. Takođe su jasno dali do znanja da se niko ne može u potpunosti izdići iz sadašnjeg stanja dok se gotovo svi ne odluče na to.

Navodno normalnim ljudima nije trebalo dugo da podrže obavezno vakcinisanje za putovanja, rad i obrazovanje.

Međutim, činilo se da su neki otišli korak dalje i počeli se predstavljati kao čuvari.

Kao i u zatvoru Stanford, fizičko nasilje nije bilo moguće, ali različiti oblici represije nad nevakcinisanim građanima smatrani su potpuno prihvatljivima, koje se podstiču i tolerišu.

To se najviše videlo u slučaju novoimenovanih stražara, koji su u službenom ili profesionalnom svojstvu poslušno izvršavali naredbe naših upravnika proterivanjem nevakcinisanih gostiju iz restorana, uklanjanjem nevakcinisanih doktora iz bolnica ili stavljanjem nevakcinisanih pilota na neodređeno neplaćeno odsustvo.

Međutim, na suptilniji način došlo je i do svojevrsne povremene okrutnosti u porodicama, kancelarijama i školama.

Rođaci su zahtevali dokaz o vakcinisanju jedni od drugih kako bi mogli biti prisutni na venčanjima ili praznicima. Na posao niste mogli bez rezultata testa, morali ste sa maskom preko lica raditi osam ili više sati i nikog nije bilo briga za vaše zdravstveno stanje. Decu su maltretirali testovima , a umesto igračaka maske su postale njihov školski pribor.

Dugoročno, čini se prirodnim da takva stalna podsećanja na podređeni status izazivaju osećaj depresije, otuđenja i bezvrednosti. A vi samo mislite svojom glavom.Vaše telo, vaš izbor. Tražite odgovore. a dobijate uvrede, pretnje i omalovažavanje.

Nakon dve godine u kojoj naši "upravnici" javno prokazuju nevakcinisane kao figurativan trn u oku društva koji stoji na putu povratku u normalu, tim je razumljivije da neki i dalje pronalaze smisao u toj tiraniji.

Čak i ako neke zemlje ili kompanije odustanu od obaveznog vakcinisanja, nisu svi spremni vratiti vakcinisanim i nevakcinisanim ljudima ista prava koja se sada nazivaju povlasticama.

Možda pokušavaju zadovoljili svoje nadređene u nadi da će dobiti imaginarnu nagradu.

Poslednja lekcija  Zimbarda

S obzirom na svet u kojem smo živeli u poslednje dve godine, ovo je još jedna potvrda da društvene uloge, represivna okruženja i moćne vlasti mogu promeniti psihu i ponašanje normalnih ljudi na patološke načine.

Ali možda je jedna od poslednjih lekcija koju nas Zimbardo može naučiti više podsetnik na nešto što je  Orvel napisao 1984. godine: "Ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost; ko kontrolira sadašnjost, kontroliše prošlost".