Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen objavila je da EU zabranjuje rusku novinsku agenciju Sputnik i kanal Russia Today kako "više ne bi mogli širiti svoje laži kako bi opravdali Putinov rat svojim toksičnim dezinformacijama u Evropi". EU tako službeno osniva orvelovsko Ministarstvo istine, koje brisanjem sećanja prepravlja istoriju. Zabranjen je svako ko ne ponovi istinu koju prenose mainstrim mediji, koji optužuju Rusiju za "potpuno neopravdan i neisprovociran stravičan napad na Ukrajinu". 

Problem je samo kako izbrisati iz sećanja poslednjih trideset godina .

Godine 1991., kada je hladni rat završio raspadom Varšavskog pakta i samog Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države pokrenule su prvi post-hladni rat u Zalivu, objavivši svetu da "ne postoji zamena za lidersku ulogu Sjedinjenih Država, koje su ostale jedina država s globalnom snagom i uticajem".

Tri godine kasnije, 1994., NATO je pod američkim zapovedništvom izveo prvu direktnu akciju u ratu u Bosni a 1999. napao Jugoslaviju odnosno Srbiju: 78 dana, uglavnom iz italijanskih baza, 1.100 NATO aviona izvelo je 38 000 letova, bacivši 23 000 bombi i raketa koje su uništile mostove, puteve, fabrike i industriju generalno u Srbiji, uzrokujući žrtve posebno među civilima, ubijajući decu.

Dok je rušio Jugoslaviju ratom, NATO je, izdavši obećanje dato Rusiji "da se ne širi ni centimetar prema Istoku", počeo širiti na Istok sve bliže Rusiji, zbog čega se za dvadeset godina proširio sa 16 na 30 članica, uključujući zemlje bivšeg Varšavskog pakta, bivšeg SSSR-a i bivše Jugoslavije, pripremajući se za službeno uključivanje Ukrajine, Gruzije i Bosne i Hercegovine.

Idući iz rata u rat, SAD i NATO napali su Avganistan 2001. i Irak 2003., srušili libijsku državu ratom 2011. i započeli kroz ISIS istu operaciju u Siriji. (četiri godine kasnije delomično blokirana ruskom intervencijom) Samo u Iraku, dva rata i embargo direktno su ubili oko 2 miliona ljudi, uključujući pola miliona dece.

U februaru 2014., NATO je preko svojih poslušnika u Ukrajini izvršio državni udar kojim je svrgnut legitimno izabrani predsednik Ukrajine kroz posebno obučene i naoružane neonacističke formacije.

Od tada orkestrirana je precizna strategija: napasti rusko stanovništvo Ukrajine kako bi izazvao odgovor Rusije i tako otvorio duboki raskol u Evropi. Kada su krimski Rusi referendumom odlučili vratiti se u Rusiju čiji su prethodno bili deo, a Rusi iz Donbasa proglasili nezavisnost (Donjeck i Lugansk) (koje je Kijev bombardovao belim fosforom), počela je ratna eskalacija NATO-a protiv Rusije. Potporu joj je pružila EU, u kojoj 21 od 27 zemalja članica pripada NATO-u pod američkim zapovedništvom.

Uostalom, ukrajinska vojska je do sada ubila oko 14.000 ljudi u istočnoj Ukrajini, a da ne spominjemo štetu na zgradama i infrastrukturi. Zato Moskva u svojoj objavi kaže da nisu započeli rat, već da će ga okončati. Pritom Rusija preuzima zadatak koji je bio zadatak Zapada osam godina, ali koji nije hteo izvršiti.

U tih osam godina, američko-NATO snage i baze sa sposobnostima nuklearnog napada raspoređene su u Evropi još bliže Rusiji, ignorišući upozorenja Moskve.

Dana 15. decembra 2021. ruska Federacija dostavila je Sjedinjenim Američkim Državama artikulisani nacrt Ugovora za ublažavanje ove eksplozivne situacije (manifest, ruski "Agresivni potez": Moskva predlaže mir,). Ne samo da je odbijen, već je istodobno počelo raspoređivanje ukrajinskih snaga, de facto pod zapovedništvom SAD-a i NATO-a, za napad velikih razmera na Ruse Donbasa. Stoga je odluka Moskve da stane na kraj agresivnoj eskalaciji SAD-a i NATO-a s vojnom operacijom u Ukrajini.

Brisanje istorije znači svesno ili ne put u katastrofu.