Šta današnji "Novi hladni rat" pokušava promeniti ili "rešiti".

Da biste odgovorili na ovo pitanje, korisno je zapitati se ko započinje rat.

Uvek postoje dve strane - napadač i napadnuti. 

Aktivna vojna sila i agresori od 1991. godine su Sjedinjene Američke Države.

Pritisak na Rusiju širenjem antiruskog etničkog nasilja od strane ukrajinskog neonacističkog režima od 2014. imao je za cilj (i bio je uspešan) prisiliti obračun kao odgovor na strahove među američkim interesima da gube svoj ekonomski i politički uticaj na svoje NATO saveznike i druge "dolarske satelite".

Kao što je predsednik Bajden objasnio, trenutna vojna eskalacija koju su organizovale SAD ("Prodding the Bear") zapravo nije zbog Ukrajine. Bajden je od samog početka obećao da neće biti američkih vojnika. Ali, već više od godinu dana zahteva da Nemačka spreči gasovod Nord Stream 2 (Severni Tok 2) da opskrbljuje industriju i građane jeftinim plinom i prebaci se na mnogo skuplje američke dobavljače.

Američke vlasti prvobitno su pokušale sprečiti izgradnju gasovoda. Kompanije koje su poduprle izgradnju bile su sankcionisane, ali je na kraju sama Rusija dovršila gasovod. Sjedinjene Države tada su izvršile pritisak na tradicionalno usklađene nemačke političare, tvrdeći kako će se Nemačka i ostatak Evrope suočiti s pretnjom nacionalnoj sigurnosti ako Rusija zavrne slavinu za plin, verovatno kako bi dobila određene političke ili ekonomske ustupke.

Nemačka je odbila odobriti službeno puštanje u rad Nord Streama 2.

Glavni cilj današnjeg Novog hladnog rata je monopolizacija tržišta za američke isporuke ukapljenog prirodnog plina (LNG). Već pod upravom Donalda Trampa, Angela Merkel bila je prisiljena obećati da će potrošiti milijardu dolara na izgradnju novih lučkih objekata za američke tankere kako bi mogli istovariti prirodni plin za nemačko tržište. Izborna pobeda demokrata u novembru 2020. i kasniji odlazak gospođe Merkel iz nemačke politike doveli su do otkazivanja ove lučke investicije, tako da Nemačka nema alternativu uvozu ruskog plina za grejanje svojih domova, proizvodnju električne energije i osiguravanje sirovina za svoju industriju , ali i za održavanje produktivnosti svoje poljoprivrede.

Najhitniji strateški cilj SAD-a u NATO-ovom sukobu s Rusijom je zato podizanje cena nafte i plina, posebno na štetu Nemačke. Više cene energije ne samo da će doneti dobit i dobitke na berzama za američke naftne kompanije, već će i puno evra oduzeti nemačkom ekonomiji. Postaje očigledno da su Sjedinjene Države porazile Nemačku treći put u veku – svaki put jačajući kontrolu nad nemačkom ekonomijom, koja sve više zavisi od Sjedinjenih Američkih Država, pri čemu NATO pruža učinkovitu kontrolu protiv bilo kakvog nacionalističkog otpora kod kuće.

Više cene benzina,uglja, grejanja,električne energije,zlata... pogodiće i potrošače u SAD-u i drugim zemljama (posebno u zemljama globalnog juga koje imaju energetski deficit), što će rezultirati manjim raspoloživim novcem za domaću robu i usluge

Cene hrane takođe će rasti, posebno cena pšenice. (Rusija i Ukrajina čine 25 posto globalnog izvoza pšenice.) Tako će mnoge zemlje Bliskog istoka i globalnog juga koje imaju deficit hrane doći u nevolju, pogoršati platni bilans i rizikovati neispunjavanje obaveza prema javnom dugu.

Kao odgovor na devizne i SWIFT sankcije, Rusija bi mogla blokirati ruski robni izvoz. To preti narušavanjem snabdevanja lanaca važnih sirovina kao što su kobalt, paladij, nikal i aluminij... 

Dugoročni san američkih Novih hladnih ratnika je razbiti Rusiju, ili barem obnoviti kleptokraciju Jelcin / Harvard Boys Manager, a oligarsi pokušavaju unovčiti svoje privatizacije na zapadnim berzama. OGAM još uvek sanja o preuzimanju većinske kontrole nad Yukosom i Gazpromom. Wall Street bi voleo videti novi procvat ruske berze. I MIC investitori se raduju dobrim izgledima za prodaju više oružja.

Šta Rusija želi?

Pre svega, želi eliminisati neonacističko, antirusko jezgro nastalo masakrom i državnim udarom 2014. godine. Ukrajina treba biti neutralizovana, što za Rusiju znači da je u osnovi proruska i da njome dominiraju Donjeck, Lugansk i Krim. Time se želi sprečiti da Ukrajina postane mesto za protivruske akcije koje su organizovale Sjedinjene Države, kao što su Čečenija i Gruzija.

Dugoročniji cilj Rusije je odvojiti Evropu od HEGEMONIJE NATO-a i SAD-a – i pritom sarađivati s Kinom na stvaranju novog multipolarnog svetskog poretka usredotočenog na ekonomski integrisanu Evroaziju. Cilj je potpuno raspuštanje NATO-a, a potom promovisanje sveobuhvatne ruske politike razoružanja i denuklearizacije. To ne samo da će ograničiti kupovinu stranog oružja od SAD-u, već bi moglo dovesti i do sankcija protiv budućih američkih vojnih avantura. To bi Americi dalo manje mogućnosti da finansira svoje vojne operaciješirom sveta.

Rusija nema šta dobiti - i nije imala šta dobiti - borbom protiv Ukrajine, osim da potisne širenje NATO-a u tu zemlju i napade na Novorusiju koje podupire NATO.

Dugoročno gledano, Rusija će, zajedno s Kinom, verovatno biti alternativa MMF-u i Svetskoj banci u kojima dominiraju Sjedinjene Države. Ruska najava da će uhapsiti ukrajinske naciste i održati suđenje za ratne zločine, čini se, ukazuje na to da će nakon ruske vojne pobede u Ukrajini biti stvorena alternativa Haškom sudu. Samo bi novi međunarodni sud mogao osuditi ratne zločince, od ukrajinskog neonacističkog vodstva do američkih funkcionera odgovornih za zločine protiv čovečnosti prema Nirnberškim zakonima.

Gotovo je crni humor kada pogledate pokušaje SAD-a da uvere Kinu da bi se trebala pridružiti SAD-u u osudi ruskih postupaka u Ukrajini. Najveća nenamerna posledica američke spoljne politike je da su Rusija i Kina, zajedno s Iranom, srednjom Azijom i drugim zemljama duž Inicijative "Pojas i put", spojene.

Rusija je sanjala o stvaranju novog svetskog poretka, ali upravo je američki avanturizam doveo svet u potpuno novi poredak – red kojim, čini se, dominira Kina kao standardni pobednik.

Možda je već sve ovo zastarelo, jer su Rusija i SAD stavljene u nuklearnu uzbunu. Jedina nada je da se Putin i Bajden mogu složiti da će postojati đavolji sporazum (a ne džentlmenski sporazum) da se ne bombarduju ako Rusija bombarduje Britaniju i Brisel hidrogenskim bombama.