Ukrajinska kriza nema nikakve veze s Ukrajinom. Reč je o Nemačkoj, a posebno o gasovodu koji povezuje Nemačku s Rusijom pod nazivom Nord Stream 2 odnosno Severni Tok 2.

Vašington i Bela kuća vide gasovod kao pretnju svom primatu u Evropi i zato pokušavaju da sabotiraju projekt na svakom koraku. Unatoč tome, Nord Stream je napredovao i sada je potpuno operativan i spreman za "polazak".

Nakon što nemački regulatori pruže konačnu potvrdu, započeće isporuke plina.

Nemački vlasnici kuća i kompanije imaće pouzdan izvor čiste i jeftine energije, dok će Rusija imati značajan podsticaj njihovim prihodima od plina.

To je win-win situacija za obe strane.

Američki politički establišment nije srećan zbog takvog razvoja događaja.

Ne žele da Nemačka postane ovisnija o ruskom plinu, jer trgovina gradi poverenje, a poverenje dovodi do širenja trgovine. Kako odnosi postaju sve topliji, sve se više trgovinskih barijera ukida, ublažavaju propisi, povećavaju putovanja i turizam, razvija se nova sigurnosna arhitektura. U svetu u kojem su Nemačka i Rusija prijatelji i trgovinski partneri, nema potrebe za američkim vojnim bazama, nema potrebe za skupim američkim oružjem i raketnim sistemima i nema potrebe za NATO-om.

Takođe nema potrebe za obavljanjem energetskih poslova u američkim dolarima. Transakcije između poslovnih partnera mogu se obavljati u vlastitim valutama što će sigurno izazvati nagli pad vrednosti dolara i dramatičan pomak u ekonomskoj moći.

Zato se Bajdenova administracija protivi Nord Streamu. To nije samo cevovod, to je prozor u budućnost; budućnost u kojoj su Evropa i Azija zbližine u veliku zonu slobodne trgovine koja povećava njihovu međusobnu moć i prosperitet, a SAD ostavlja izvana. Topliji odnosi Nemačke i Rusije signaliziraju kraj "unipolarnog" svetskog poretka koji SAD nadzire poslednjih 75 godina. Nemačko-ruski savez preti ubrzanjem pada Supersile koja se trenutno približava ponoru. Zato je Vašington odlučan učiniti sve što može kako bi sabotirao Nord Stream i zadržao Nemačku u svojoj orbiti. To je pitanje preživljavanja.

Tako Ukrajina izbija u prvi plan. Ukrajina je "oružje izbora" Vašingtona za torpediranje Nord Streama i pravljenje razdora između Nemačke i Rusije.

Zelensky left for the west of Ukraine, for exercises near Rivne The President examined samples of weapons transferred to Ukraine by foreign partners. In particular, the Javelin and NLAW anti-tank missile systems, the Stinger missile system, and so on.#RussiaUkraineCrisis pic.twitter.com/HzjwajfudI

— Millitary Agent (@MilitaryAgentt) February 16, 2022

Strategija je preuzeta sa prve stranice Američkog priručnika za spoljnu politiku: Vašington treba stvoriti percepciju da Rusija predstavlja sigurnosnu pretnju Evropi. To je cilj. Moraju pokazati da je Putin krvožedni agresor s temperamentom koji diže kosu na glavi i kojem se ne može verovati. U tu svrhu mediji su dobili zadatak da iznova i iznova ponavljaju: "Rusija planira napasti Ukrajinu".

Ono što je ostalo neizrečeno je da Rusija nije napala nijednu zemlju od raspada Sovjetskog Saveza, te da je SAD napao ili srušio režime u više od 50 zemalja u istom vremenskom razdoblju, te da SAD održava više od 800 vojnih baza u zemljama širom sveta. O tome mediji ne izveštavaju, već je fokus na "zlom Putinu" koji je skupio oko 100.000 vojnika duž ukrajinske granice preteći da će celu Evropu gurnuti u još jedan krvavi rat.

Sva histerična ratna propaganda stvorena je s namerom da proizvede krizu koja se može koristiti za izolaciju, demoniziranje i, na kraju, cepanje Rusije u manje jedinice. Prava meta, međutim, nije Rusija, već Nemačka. 

To podrazumeva da će doći do nekakve provokacije osmišljene kako bi se Putina potaknuo da pošalje svoje jedinice preko granice kako bi odbranio etničke Ruse u istočnom delu zemlje. Ako Putin zagrize mamac, odgovor bi bio brz i oštar. Mediji će akciju predstaviti kao pretnju celoj Evropi, dok će čelnici širom sveta osuditi Putina kao "novog Hitlera". To je ukratko strategija Vašingtona, a cela produkcija orkestrirana je s jednim ciljem; politički onemogućiti nemačkom kancelaru Olafu Šolcu da realizuje Severni Tok 2 kroz konačni proces odobravanja.

Agencija Bloomberg News objavila svoj senzacionalni i potpuno lažni naslov da "Rusija napada Ukrajinu".

Ono čega se ceo svet pribojavao – da će u noći 16. februara u tri časa po lokalnom vremenu ruske snage otpočeti napad na teritoriju Ukrajine – nije se desilo.

Možete li videti uzrok ovome? Vidite li kako su sve te neutemeljene tvrdnje korišćene za pritisak na nemačkog kancelara i deo kampanje koja je bila usmerena protiv njega?

Kao što se moglo očekivati, konačni udarac zadao je sam američki predsednik. Tokom konferencije za novinare Bajden je nedvosmisleno izjavio da,

"Ako Rusija napadne... više neće biti Nord Stream 2.. Okončaćemo to."

Dakle, sada Vašington određuje politiku za Nemačku???

Kakva nepodnošljiva arogancija!

Nemačkai kancelar bio je zatečen Bajdenovim komentarima koji očito nisu bili deo izvornog scenarija. Unatoč tome, Šolc nikada nije pristao otkazati Nord Stream.

Šolc: Članstvo Ukrajine nije na dnevnom redu NATO

Članstvo Ukrajine u NATO trenutno nije na dnevnom redu Alijanse, a Rusija je ključni faktor bezbednosti u Evropi, rekao je nemaški kancelar Olaf Šolc novinarima nakon razgovora sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. „Postoji činjenica, a ona glasi: sve strane znaju da članstvo Ukrajine u NATO nije na dnevnom redu“, rekao je nemački lider na konferenciji za novinare, prenosi Tass. On je dodao da bi u aktuelnoj situaciji „svako trebalo da se malo povuče“ i izjasnio da je protiv „vojnog obračuna oko pitanja koje nije ni na dnevnom redu", poručio je Šolc.

Ako je Bajden mislio da može zaprljati vodu treće najveće ekonomije na svetu tako što će Nemačku saterati u ćošak na javnom forumu ( konferenciji za medije), pogrešno je procenio. Nemačka je i dalje predana pokretanju Nord Streama bez obzira na potencijalne sukobe u dalekoj Ukrajini. Ali to se može promeniti u bilo kom trenutku. Uostalom, ko zna kakve akcije Vašington možda planira u bliskoj budućnosti? Ko zna koliko su ljudskih života spremni žrtvovati kako bi stvorili razdor između Nemačke i Rusije? Ko zna koje je rizike Bajden spreman prihvatiti kako bi usporio pad Amerike i sprečio pojavu novog "policentričnog" svetskog poretka? Svašta se može dogoditi u nedeljama koji slede.

Za sada, Nemačka mora da odluči kako će se stvar rešiti. Hoće li sprovesti politiku koja najbolje služi interesima nemačkog naroda ili će popustiti Bajdenovom nemilosrdnom uvijanju ruku? Hoće li ucrtati novi smer koji jača nove saveze u evroazijskom koridoru ili će svoju potporu baciti iza ludih geopolitičkih ambicija Vašingtona? Hoće li prihvatiti ključnu ulogu Nemačke u novom svetskom poretku– u kojem mnogi novi centri moći podjednako dele globalno upravljanje i gde vodstvo ostaje nepokolebljivo predano multilateralizmu, mirnom razvoju i sigurnosti za sve – ili će pokušati podupreti raspadnuti posleratni sistem koji je očigledno nadživeo svoj rok trajanja?

Jedno je sigurno; Šta god Nemačka odluči, sigurno će uticati na sve nas.