Peter König: Geopolitički je analitičar i bivši stručnjak Svetske banke i Svetske zdravstvene organizacije (WHO), gde je više od 30 godina radio poslovima zaštite životne okoline. Predaje na fakultetima u SAD -u, Evropi i Južnoj Americi. Redovno piše za internet časopise i autor je Implosion-ekonomskog trilera o ratu, uništavanju okoline i korporativnoj pohlepi, te koautor knjige Cynthie McKinney "Kad Kina kihne: od blokade koronavirusa do globalne političko-ekonomske krize" .

Ne smete ulaziti u restorane, niti sudelovati u zatvorenim aktivnostima, niti na sportskim, niti na kulturnim događanjima - čak nemožete ni u zoološki vrt da vidite majmune.

Svih 193 zemalja koje su članice UN-a plešu na istu melodiju, melodiju mračne, ultra bogate države. Kako čudno! Veruje li još neko da se u ovom cirkusu radi o zaštiti zdravlja?

Da, postoji mnogo, mnogo ljudi koji još uvek veruju da je ispravno deliti ljude na vakcinisane i nevakcinisane, iako sama WHO službeno kaže da ono što zovu vakcina ne štiti od korona virusa. Jedan od najnovijih dokaza nakon Izraela je Singapur.  Singapur ponovno pooštrava mere, iako je vakcinisano 82% stanovništva. Broj zaraženih najviše do sada od početka epidemije

Nije važno koliko su jasni dokazi, mnogi ljudi i dalje veruju da njihove vlade, koliko god bile korumpirane, rade u njihovom interesu, i još gore, slepo poštuju njihova naređenja.

Pa ipak, ljudi koji pate od "zdravstvenih problema" nevidljivog "virusa" Covida - izbrisanih ekonomija, nezaposlenosti, bede, siromaštva, beskućništva, gladi - a u mnogim slučajevima i smrti zbog samoubistava - i dalje veruju vlastima. Ne mogu se ne diviti  diktatorskim vladama koje kažnjavaju i muče svoje narode širom sveta. Sećate li se prvog scenarija u zloglasnom Rokflerovom izveštaju iz 2010. koji je postavio temelje za veliki reset?

Zove se scenario zaključavanja. Mogao bi se nazvati i Stokholmski sindrom. Volite svog mučitelja i ubicu. Ako je ikada postojala pandemija zvana Stokholmski sindrom, to je SADA. (Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji.)

Ali buldožer nastavlja da vas gazi, nemilosrdno, ne prestajući, jer nema nikoga da se suprostavi, nema autoriteta koji se usuđuje protivrečiti agendi Gejtsa i Rokfelera (i drugih).

Uostalom, u proseku najmanje dve trećine studija i predviđanjaWHO -a dolazi iz privatnog sektora, naročito finansirani iz Fondacije Bil Gejtsa i farmaceutske industrije. To nije tipično u drugim sistemima u okviru  UN -a. Ali WHO je osnovala Rokefelerova fondacija 1948. - briljantna ideja sama po sebi kako bi se zdravlje sveta stavilo u ruke agencije UN -a tako da se njime doslovno može manipulisati u celom svetu za potrebe bogatih.

Mnogi današnji političari su kupljeni, prisiljeni ili im je zaprećeno da vjeruju da je to što rade dobro za čovečanstvo. Inače, mnogi doktori i naučnici moraju se pridržavati pravila, dok su drugi dobro omrsli brk debelim kovertama.

"Oče, oprosti im jer ne znaju što rade" (Luka 23:34)

Za volanom su neka vrlo bogata i moćna čudovišta. Pustili smo ih. Oni su tirani. Volimo ih; zato im se pokoravamo. 

Poslušnost

Način na koji ovo funkcioniše testirao je pre više od pedeset godina Stenli Milgram (engl. Stanley Milgram; 15. avgust 1933 — 20. decembar 1984) bio je američki socijalni psiholog, najpoznatiji po svom kontroverznom eksperimentu poslušnosti koji je sproveden 1960-ih godina tokom njegove profesorske karijere na Univerzitetu Jejl.

Stenli Milgram je u seriji eksperimenata koje je sproveo od leta 1961. godine na Jelskom univerzitetu testirao poslušnost prema autoritetima. U ovim eksperimentima je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, manje više ljudi svih uzrasta i obrazovnog profila (osim srednjoškolaca i studenata), a rezultati istraživanja su objavljeni u listu Journal of Abnormal and Social Psychology 1963. godine. U svom delu Poslušnost prema autoritetu, objavljenom 1974. godine Milgram piše da se ova istraživanja bave poslušnošću na koju čovek dobrovoljno pristaje, poslušnošću koja je "obojena atmosferom saradnje".

Milgram je ispitao opravdanost genocida na osnovu izjava koje su dali optuženici na suđenjima za ratne zločine u Ninbergu tokom Drugog svetskog rata. Njihova se odbrana često temeljila na "poslušnosti" - da su samo slušali naredbe svojih nadređenih. 

Bio je to – i još je – verovatno najozloglašeniji eksperiment u posleratnoj psihologiji. Profesor sa Jejla Stenli Milgram „dokazao“ je da će obični ljudi, pod direktnim zahtevom autoriteta, poslušati bilo koje naređenje, čak i kad je u pitanju ekstremna tortura. Njegova saznanja ušla su u nauku, ali su se koristila i na suđenjima za ratne zločine, dopunivši teoriju o „banalnosti zla“ Hane Arent.

 Da li su svi suučesnici?

Učesnici su se prijavljivali misleći da će biti deo studije o pamćenju. Trebalo je da čitaju nizove reči svom partneru, "učeniku", koji je bio povezan sa mašinom za elektroškove u drugoj prostoriji.

Svaki put kada bi učenik pogrešio prilikom ponovljanja reči, učitelj je imao zadatak da mu da elektrošok sve jačeg intenziteta, počevši od 15 volti (tzv. "blagi šok"), pa sve do 450 volti ("opasnost: jak šok").

Kada su saznali šta se od njih traži, neki ljudi su napustili eksperiment, uprkos insistiranju kontrolora da nastave. Međutim, mnogi su nastavili do smrtonosnih 450 volti, čak i ako je "učenik" preklinjao za milost, vrištao zbog problema sa srcem, a zatim na uznemirujući način ućutao. Čak 65 posto učesnika obavilo je eksperiment do kraja.

Rezultati serije eksperimenata pokazali su zapanjujuće visoku spremnost, inače po svemu normalnih ljudi, da poslušaju zahtev autoriteta koji od njih traži da postupaju na način koji se kosi sa moralnim normama. Pokazalo se da će pojedinac iz puke poslušnosti, bez ikakvog očekivanja lične koristi i bez agresivnih pobuda, postupati protivno svojoj savesti i ugrožavati dobrobit druge osobe. Milgram je utvrdio da čak i kada ne pokazuju neposlušnost prema autoritetu, ali i kada se bune i negoduju zbog nanošenja bola drugoj osobi, ispitanici su bili učtivi, gotovo ponizni prema autoritetu. Nasuprot tome, kada su u jednoj od modifikacija dobili naređenja od drugog čoveka iz ogleda, neposlušnost se graničila sa pretnjama pa i fizičkim razračunavanjem sa "sadističkim" čovekom koji je zahtevao da se eksperiment privede kraju. Ali, ovaj čovek nije bio autoritet za njih.

Nalazimo se na ključnom raskrsnici puteva. U sledećih nekoliko godina biće odlučeno kako će se razvijati dugo planirana Agenda UN-a do 2030. i kako će na kraju izgledati.

Takozvana UN-ova Agenda 2030 zamišljena je 1992. godine na svetskoj konferenciji pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija,, takođe poznatoj kao „Samit o Zemlji“, koji se održao od 3. do 14. juna, 1992. u Rio de Žaneiru, Brazil.

Što više znamo, bolje ćemo videti kontekst i boriti se za slobodu.