Malo je verovatno da su stručnjaci, političari i šira javnost ikad bili toliko opsednuti brojevima kao što su trenutno. Govorimo, naravno, o brojevima oko smrti i bolesti pripisanih COVID-19.

Mesecima je svaki novi dan donosio nove naslove o ukupnim infekcijama COVID-19, ukupnim smrtnim slučajevima i procenama (modela) koje tvrde da predviđaju koliko će se smrtnih slučajeva uskoro dogoditi.

Te su brojke postale središnja tačka karijere mnogih političara. To se posebno odnosi na države  i  političare na izvršnim položajima, koji sada u ovo "vanredno vreme" u osnovi vladaju dekretom. Kreatori politike redovito donose nove uredbe, mere, navodno na temelju procene svih najvažnijih brojeva. Ovim se uredbama mogu jednostrano zatvoriti kompanije, fabrike, otkazati ljudima  važne medicinske operacije i pregledi, zabraniti verska okupljanja ili čak ograničavati ljudima određena prava  u  njihovim domovima. Oni koji se odbijaju pridržavati mera mogu biti novčano kažnjeni ili na drugi način sankcionisani.

"Broj" postaje standard prema kojem se ocenjuje svako ponašanje. Hoće li aktivnost X povećati broj ili ga smanjiti? Za one koji se žele baviti aktivnošću Y, prvo moraju dokazati da to neće povećati Broj. Ne sme se dopustiti ništa što nema dobar učinak na The Number.

Ali postoji problem s ovakvim načinom rada: dotični broj govori nam samo o jednoj stvari koja se meri. Ako imamo broj samo za tu jednu stvar, tada zanemarujemo sve ostale stvari kojima nije dodeljen broj.

Fokusiranje na jedan broj, zanemarivanje drugih

Stvari postaju još nepotrebnije ako se jedan broj kontinuirano ažurira u stvarnom vremenu, dok se drugi brojevi ažuriraju samo povremeno.

Sve ovo sigurno možemo videti na delu u raspravi o COVID-19.

Na početku 2020. godine velik deo stanovništva odjednom je postao vrlo zainteresovan za najnovije podatke o COVID-19. Univerzitet Johns Hopkins stvorio je web mesto kako bi prikazao širenje bolesti, a Worldometer - mesto koje je obično korisno samo za proveru populacije, recimo, Srbije - počelo je objavljivati ​​kontinuirano ažurirane brojeve o ukupnim slučajevima COVID-19 i smrtnim slučajevima. Modeli koji predviđaju budući tok bolesti počeli su se nizati jedan za drugim. Tada se sve veći broj smrtnih slučajeva upoređivao s predviđanjima modela - poput modela Imperial College London koji je predviđao više od 2 miliona smrtnih slučajeva u Sjedinjenim Državama .

To je odmah promenilo uvete rasprave o tome koje mere preduzeti kao odgovor na COVID-19. Suočeni s porastom broja COVID-19 na Worldometru i srodnim web mestima, popraćeni vestima u kojima se tvrdi da će bolnicama svugde uskoro ponestati mesta, ili kao što je tvrdio predsednik Srbije Aleksandar Vučić "groblja će biti mala" uspaničeni građani počeli su tražiti konkretnu akciju od političara.

"Pogledajte taj strašni broj!" bio bi u osnovi glavni "argument. Ljudi umiru na sve strane". Nakon toga usledila je fraza "učini nešto!" 

Videvši da je stigla njihova prilika da se domognu golemih novih ovlašćenja, zdravstvene birokrate brzo su se javile: "stavite u karantinu sve i odmah!" zahtevali su. "Nema vremena za razmatranje negativne strane uvođenje karantina."

Gotovo preko noći, jedini brojevi koji su više bili važni bili su brojevi COVID-19.

Kad su konačno zavladali zagovornici prisilnih "zaključavanja", zatvaranja poduzeća i naredbi za ostanak kod kuće, manjina je ipak upitala: Koji su negativni učinci tih mera?

Ti su ljudi bili temeljito ignorisani. Oni nisu imali stalno ažuriranje, medijskih-friendly, jednostavan za pristup brojeve na njihovoj strani.

Zapravo, brojevi koji su ilustrirali tamnu stranu zaključavanja i naredbi za ostanak kod kuće počeli su tek curiti i bez bilo kakvih internetskih oznaka za najavu svakog novog slučaja.

Na primer, u aprilu  su pojedini doktori počeli izveštavati da vide više slučajeva teškog zlostavljanja dece  (i seksualnog  i neseksualnog) nego pre zaključavanja. Zaključavanja su odsekla decu od rodbine, baka i deka i okruženja koja su nudila beg od zlostavljanja. Štaviše, verovatnost zlostavljanja povećala se kako je zaključavanje dovelo do većeg finansijskog i emocionalnog stresa na porodicu. No je li zlostavljanje dece privuklo veliku pozornost medija? Sigurno ne. Žrtve zlostavljanja nemaju posebno web mesto s brojem koji se svakodnevno objavljuje kao COVID-19.

Sličan problem susrećemo s samoubistvima i predoziranjem drogama . Iako postoji mnogo dokaza da su se samoubistva , predoziranja drogom i drugi " smrti očaja " povećale kao rezultat zaključavanja, političari i globalistički mediji pridaju  malo pažnje tim pretnjama po život  u nastojanju da maksimiziraju strahove od COVID-19.

Još jednom, samoubistva i predoziranja drogom nemaju "svakodnevni broj smrtnih slučajeva". Te se smrti ne broje u stvarnom vremenu.

Još su gore možda mere koje su doneli političari država koje smanjuju pristup osnovnoj zdravstvenoj zaštiti. Kao rezultat ovog široko rasprostranjenog napora da se uskrati osnovna medicinska pomoć pacijentima koji nisu COVID-a, stotine doktora , u organizaciji dr. Simone Gold, objavile su otvoreno pismo Donaldu Trampu u kojem ga pozivaju  da zaustavi medicinske blokade . U pismu se navodi da Amerikanci odbijaju lečenje pod blokadom COVID-a

 Telefonski pozivi na broj za samoubistva povećali su se za 600%.

Dalje,negativne posledice zaključavanja i zatvaranja poduzeća dovode do dugoročnih problema. Znamo da nezaposlenost donosi veću smrtnost usled širokog spektra bolesti , dugo nakon početnog razdoblja nezaposlenosti.

Lako je zanemariti ono što ne izmerite

Ipak, uticaj nezaposlenosti na smrtnost i mentalno zdravlje gotovo je u potpunosti zanemaren. Delom je to  zbog činjenice da se brojevi novo otpuštenih radnika i nezaposlenih ne ažuriraju svakodnevno, kao što se ažuriraju brojevi COVID-19. Činjenica da je 40 miliona Amerikanaca izgubilo posao tokom zaključavanja - i dalje se tretira kao manje bitna stvar. Svaka povećana smrtnost koja rezultira biće označena jednostavno kao "srčani udar". Neće se uspostaviti veza s zaključanjima COVID-19.

Dakle, Zlatno slovo se nastavlja:

Imaćemo milione žrtava u budućnosti ali birokrate nazvaće ih alkoholizmom, beskućništvom, samoubistvom, srčanim udarom, moždanim udarom ili zatajenjem bubrega. U mladosti će se to nazivati ​​finansijska nestabilnost, nezaposlenost, očaj, ovisnost o drogama, neplanirana trudnoća, siromaštvo i zlostavljanje.

Drugim rečima, neće postojati web stranica s medijskim sadržajem koja bi popisala dugotrajne i dugotrajne učinke zaključavanja. Neće biti popisa zlostavljane dece, siromašnih, gladnih, samoubistava i žrtava upotrebe droga, onih koji nisu mogli dobiti potrebnu medicinsku pomoć. (Neće biti popisa obolelih od raka ).

To je jednostavno još jedna ilustracija lekcije Frederica Bastiata o "viđenom" nasuprot "neviđenom".  Kao i kod većine vladinih intervencija, javnost zanima samo lako uočljive "koristi" vladinih intervencija. Svi neviđeni troškovi te intervencije jednostavno se zanemaruju. 

Delomično je to razlog zašto su pandemije 1958. i 1969. imale toliko manje pozornosti - iako je pandemija 1958. i dalje smrtonosnija od trenutne pandemije . Te pandemije nisu imale web stranicu niti zajednički napor medija da maksimiziraju pažnju koja se poklanja svakodnevnom rastućem broju umrlih.