Za mnoge vernike smrt nije kraj. Ali šta se dešava posle toga? Kada nastupa smrt? I da li imamo dušu? Ovu temu, koja je još uvek tabu, nauka može bar da predstavi na objektivan način – ostatak ostaje pitanje vere.

a Uskrs hrišćani slave vaskrsenje Isusa i pobedu života nad smrću. I Jevrejii muslimani veruju u vaskrsenje. Za hinduse i budiste u prvom planu je oslobađanje iz kruga ponovnog rađanja.

U tugu zbog gubitka voljene osobe – usled bolesti, starosti, nasilja ili nesreće – kod verujućih ljudi često se umeša nada da smrt nije kraj. Utehu pronalaze u predstavama o zagrobnom životu, koje ne postoje samo u današnjim svetskim religijama.

I kod ranih sakupljača i lovaca, kod Egipćana, Vikinga i u mnogim drugim kulturama, preživeli su se često opraštali od pokojnika uz rituale sahranjivanja i grobne darove, otvarajući im time put u zagrobni svet.

• Kako se definiše smrt?

Biološki gledano, ljudsko telo može da funkcioniše najviše oko 120 godina. Presudan je, međutim, prosečni očekivani životni vek, koji se tokom vremena značajno produžio zahvaljujući boljim uslovima života, higijeni i medicini.

Za većinu ljudi važi: nije nas strah same smrti, već neznanja o tome šta se dešava tokom umiranja i nakon njega.

Medicinski gledano, postoje različite vrste smrti: kod tzv. „kliničke smrti" otkazuje kardiovaskularni sistem, puls i disanje prestaju, organi više ne dobijaju kiseonik i hranljive materije. Kod kliničke smrti moguća je reanimacija uz pomoć veštačkog disanja i masaže srca – i često bude uspešna.

Kod tzv. „moždane smrti"to više nije slučaj, jer su tada veliki mozak, mali mozak i moždano stablo prestali da funkcionišu. Iako u dubokim slojevima mozga kod moždane smrti još može biti aktivnih ćelija, „svest" je tada već izgubljena. Osobe sa moždanom smrću mogu još dugo da se održavaju u životu pomoću aparata. Neki pacijenti kod moždane smrti čak reaguju na spoljašnje nadražaje, na primer tokom operacija. Ipak, sa medicinskog stanovišta, to su samo refleksi kičmene moždine, a ne osećaj bola.

• Šta se dešava sa mrtvim telom?

Naši organi mogu još neko vreme da funkcionišu bez kiseonika i hranljivih materija. Tek postepeno dolazi do potpunog prestanka deobe ćelija, a zatim ćelije umiru. Kada previše ćelija odumre, organi više ne mogu da se regenerišu.

Najbrže reaguje mozak – njegove ćelije počinju da odumiru već nakon tri do pet minuta. Srce može da izdrži i do pola sata. Čim krv prestane da cirkuliše, ona se sliva naniže i nastaju tzv. „mrlje smrti", koje sudskim veštacima mogu da ukažu na uzrok i mesto smrti.

Nakon dva sata nastupa ukočenost mrtvog tela, jer se više ne stvara adenozin-trifosfat. Bez ovog prenosioca energije u ćelijama, mišići se ukrute. Nakon nekoliko dana, ta ukočenost ponovo popušta.

Sistem za varenje odumire tek nakon dva do tri dana, a bakterije koje se u njemu nalaze ubrzavaju razgradnju tela. Međutim, patogeni u telu mogu još dugo ostati opasni – uzročnici hepatitisa, na primer, preživljavaju još nekoliko dana, dok bakterije tuberkuloze mogu opstati čak godinama. U celini, proces raspadanja ljudskog tela traje oko 30 godina.

• Šta nas uče iskustva bliska smrti?

Sa naučne tačke gledišta, iskustva bliska smrti („near-death experiences") nastupaju u vremenu između kliničke smrti i reanimacije. Time se intenzivno bave ne samo nauka, već i religije i ezoterija, s tim što opisi tih doživljaja mogu u velikoj meri da variraju u zavisnosti od kulturnog i regionalnog okruženja.

Mnogi koji su preživeli kliničku smrt nemaju nikakva sećanja na tu fazu. Drugi, pak, izveštavaju o navali sećanja, o odvajanju od tela, o pejzažima ili o jakom svetlu (na kraju nekog tunela). Neki su opisivali osećaj velike sreće, dok su drugi doživeli strah ili paniku.

Izgleda da se iskustva bliska smrti češće javljaju kada je reanimacija posebno dugo trajala i kada je dotok kiseonika u mozak bio duže poremećen. Ovo smanjeno snabdevanje mozga kiseonikom najviše utiče na slepoočne i temene režnjeve mozga, kao i na Gyrus angularis – moždanu regiju koja se nalazi između njih. Međutim, ostaje nejasno da li upravo tamo nastaju iskustva bliska smrti,.

• Imamo li dušu?

Iako je smrt sastavni deo života, ne želimo da je prihvatimo kao neizbežan kraj. „Duša" najčešće označava nematerijalnu, od tela odvojenu, besmrtnu suštinu jedne osobe. U mnogim religijama duša je ono što čoveka čini onim što jeste.

Vera u besmrtnu dušu duboko je ukorenjena u našem dualističkom načinu razmišljanja, koji svet deli na dve suprotne kategorije: dobro i zlo, ispravno i pogrešno, telo i dušu. Filozofi poput Platona, Sokrata ili Dekarta smatrali su telo i dušu odvojenim entitetima.

Naučna saznanja ukazuju na to da su svi mentalni procesi povezani s funkcijom mozga. Prema tome, čitav naš „duševni život" može se objasniti neuronima, hemijskim prenosnicima informacija i moždanim mrežama.

Ali da li naše biće – naša duša – zaista čine samo merljive moždane aktivnosti, biohemijski procesi i društveno-kulturni uticaji? Ili naš „duševni život" oblikuje izuzetno složena međuzavisnost tela, duha i okruženja?

Postojanje duše ili takve međuzavisnosti ne može se dokazati naučnim putem. A tamo gde prestaje domen empirijske nauke – počinje vera.