Tada je Berlin bio domaćin Olimpijskih igara, pa je učinjeno sve da taj spektakl protekne u veličanju "superiorne rase", kojoj je Ovens održao četiri lekcije sa četiri zlatne medalje.

Ovens je kasnije rekao da njegovo najlepše sećanje sa Olimpijskih igara u Berlinu nije bilo vezano za politiku, medalje i ceremonije, već za prijateljstvo koje je razvio sa nemačkim atletičarem Lukom Longom.

Long je samoinicijativno prišao Ovensu, savetujući ga kako da poboljša performanse u skoku udalj, što je urodilo plodom, i donelo Ovensu četvrtu zlatnu medalju na Igrama. Ostali su prijatelji i posle Olimpijade, a Long je poginuo služeći nemačku vojsku u Drugom svetskom ratu.

Džesi Ovens se zapravo zvao Džej Si Ovens i rođen je u Lorens Kauntiju, Alabama, 12. septembra 1913.

Kada se preselio u Klivlend, njegova učiteljica je pogrešno razumela kada je južnjačkim akcentom izgovorio svoje ime i tako je zauvek ostao Džesi.

Bio je unuk crnačkog roba i njegovo detinjstvo je bilo sve osim posuto ružama. Od sedme godine, morao je da radi kako bi bar mago pomogao porodici. Raznosio je namirnice i novine i otkrio da to veoma brzo može da radi – trčeći.

Njegov trener u srednjoj školi, Čarls Rajli, nije mogao a da ne vidi neverovatan talenat. Pošto je Džesi radio posle škole, njih dvojica su se sastajali u zoru i trenirali pre nego što počne nastava. Već kao srednjoškolac istrčao je nacionalne rekorde na 100 jardi (91 metar) i isto uradio u skoku udalj (7.56). Sve se to odigralo pred velikim auditorijumom u Čikagu. Počeo je rat koledža za vižljastog Ovensa, ali rat koledža koji su primali tamnopute sportiste.

Ovens se odlučio za Ohajo Stejt, koji je bio voljan da ispuni jedini Džesijev uslov: Da nađu ocu posao, ne zato što je izvoljevao, već čisto kako bi porodica imala od čega da živi. Za vreme provedeno na koledžu osvojio je osam titula nacionalnog šampiona (taj rekord je tek nedavno izjednačio Ksavijer „Eks Men“ Karter). Dobio je nadimak „Buckeye Bullett“ i postavio novi svetski rekord u skoku udalj rezultatom 8.13, koji bi se i dan danas sasvim solidno kotirao. Ipak, i dalje je morao da se nosi sa time da ne može da ide u svaki hotel i da ne može da jede u svakom restoranu. Takođe je nastavio da radi

Godine 1936. Džesi Ovens je stigao u Berlin na Olimpijske Igre. Bile su to možda i “najtamnije” Igre u istoriji,

Igre koje su više bile politika i Hitlerova propaganda. Propaganda u koju se, naravno, jedan tamnoputi šampion nije uklapao. A Ovens je bio apsolutni heroj tih igara. Osvojio je četiri zlata (skok udalj, 100 i 200 metara, štafeta 4×100 metara). Na šljaci je tada 22-godišnjak istrčao 100 metara za 10.3 sekunde.

Zamislite, sa sadašnjim metodama treninga i na modernim podlogama, koliko bi brzo trčao?

Obični Nemci su poludeli za njim, ali se u „višim slojevima“ dešavala neka druga narativa. Adolf Hitler se pozdravljao samo sa nemačkim osvajačima medalja. Samim tim, nije se pozdravio, niti je dodeo medalje Džesiju Ovensu. Iz dva razloga, Ovens nije bio ljut. Prvo, na to da nije priznat već je odavno navikao, a drugo, bio je više ljut na nekog drugog. Predsednik Sjedinjenih Država Frenklin Rozevelt i svi ostali iz vrha Sjedinjenih Država propustili su da mu čestitaju na velikom uspehu i najboljoj mogućoj reklami za Ameriku. Nisu mu poslali ni telegram.