U Otkrivenju Jovanovom ga susrećemo četiri puta, uvek u smislu slavoslovljenja i uvek u veoma očiglednom liturgijskom okviru (Otkr. 19, 1.3.4.6: "I posle ovoga čuh kao glas silni naroda mnogoga na nebu gde govori: Aliluja! Spasenje i slava i čast i sila Bogu našemu... I ponovo rekoše: Aliluja!... i pokloniše se Bogu koji sedi na prestolu, govoreći: Amin! Aliluja!... I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova silnih, gde govore: Aliluja! Jer se zacari Gospod Bog Svedržitelj. Radujmo se i veselimo se i dajmo slavu NJemu...").
"Aliluja" je, u skladu sa svojim gramatičkim smislom i svojom biblijskom prošlošću, u hrišćanskom predanju najšire upotrebljeno kao slavoslovni uzvik, kao neka vrsta radosnog pokliča, ili pozdrava, ili kao podsticaj na hvalu Bogu.
Takođe, "Aliluja" je na neki način i vrsta pobedničkog pokliča i pretpostavlja rat protiv suprotstavljenih demonskih sila i njegov srećan završetak, dakle, povezan je sa sudom Božijim nad grešnim svetom.
U zapadnoj tradiciji aliluja je posebno obeležje uskršnje liturgije.
