Ptice pevačice skaču okolo na veoma malim nogama. Gledajući ih, mnogi se pitaju zašto su noge ptice tako tanke i kako mogu da izdrže težinu ptice?
Ptica u letu je poezija, ptica na zemlji je zagonetka. Ako posmatramo vrapca ili neku drugu pticu pevačicu kako skakuće po šumskom tlu, možemo se zapitati: kako tako tanušne noge izdržavaju svoju težinu?
Prema Scientific American-u, prvi razlog zašto su noge ptica tako neobično tanke je taj što je ostatak tela uglavnom prekriven perjem, što može u velikoj meri povećati njihovu prividnu veličinu, kaže Džulija Klark, paleontolog koji proučava evoluciju ptica na Univerzitetu. Teksasa u Ostinu.
Relativno mesne butine ptica skrivene su ispod perja, a većina ptica ima ljuskave donje noge, kaže Klark, zbog čega ti udovi izgledaju neobično mali i goli. Ptice koje imaju perje do prstiju, kao što su sove i neke domaće kokoške, izgleda da imaju deblje potkoljenice od svojih golonogih rođaka.
Ali to nije samo vizuelna iluzija, objašnjava paleontolog. Ptičija stopala se zaista razlikuju od stopala drugih životinja jer su ptice potomci teropodnih dinosaurusa, grupe dvonožaca koji su varirali po veličini. Neki su bili mali, kao savremeni vrapci, a drugi ogromni, poput Tiranozaurusa.
Dok većina sisara koji mogu da hodaju na dve noge, kao što su medvedi, šimpanze i ljudi, stoje na petama, dinosaurusi su hodali na prstima i prednjem delu stopala, sa ostatkom kostiju stopala izduženim i držanim iznad zemlje.
Žive ptice su zadržale neke od ovih karakteristika, ali kako su se sve više uzdizale u vazduh, razvile su i druge karakteristike. Ptičji rođaci poput velociraptora imali su relativno kratke butine iznad dugih potkolenica i nožnih prstiju, ali su ih držali manje-više vertikalno, baš kao i mi. Međutim, ako krenemo niz porodično stablo ptica ka modernijim srodnicima, orijentacija ovih udova se postepeno menja.
„Kod ptica, kost natkolenice je uglavnom horizontalna i usko je povezana sa mišićnim grupama koje se vezuju za telo“, objasnio je Klark za Scientific American.
Održavanje ravnoteže kao dvonožca je teško. Bez snažnog centra gravitacije podržanog snažnim nogama, bilo koji dvonožni je u opasnosti da se prevrne. Dvonožni dinosaurusi su se držali na nogama raspoređujući težinu na duge vratove i koštane repove.
Klark kaže da kako su preci ptica sve više koristili krila, njihov centar mase se pomerio ka prednjem delu tela zbog razvoja snažnih prsnih mišića. Da bi održali ravnotežu, tela ptica su se smanjila. Njihove butine su se pomerale horizontalno i spojene sa telom, efektivno postajući deo kuka. Koleno je, međutim, postalo najviši pokretni deo noge.
Ptice su takođe razvile i druge anatomske promene. Tokom vremena, tri kosti pronađene u stopalima dinosaurusa promenile su se u jednu spojenu kost kod ptica koja je i lagana i jaka. Većina mišića na njihovim nogama spaja se u butinu, koja je povezana sa trupom. Potkolenice i stopala kontrolišu snopovi veoma tankih tetiva koje se protežu od kolena do prstiju.
„Nijedna druga životinja nema sistem tetiva koji im omogućava da imaju jake mišiće blizu tela“, gde su skrivene ispod perja, kaže Klark.
Naravno, nemaju sve ptice tanke noge. Ptice koje provode mnogo vremena na zemlji ili love plen za život i dalje imaju karakteristično vitke, žilave noge, ali su one često deblje od onih njihovih srodnika ptica pevačica. Lake ptice pevačice stoga manje zavise od hodanja.
„Glavni način kretanja većine ptica, barem kada moraju da progone nešto, pobegnu od nečega ili pokriju veliku površinu, je let“, kaže Stiven Bruzat, paleontolog sa Univerziteta u Edinburgu. „Zato noge nisu mogle biti tako mišićave.
Kada posmatramo ptičje noge, moramo da se setimo da su ona takva kakva jesu zbog evolucione istorije ptica, koju su uglavnom karakterisale prošle loze koje su se bavile vazduhom.
Kod većine ptica — posebno onih koje lete — mišićavi ud je krilo, dok noge izgledaju male u poređenju sa njima.
Bez obzira na poreklo, prividna mršavost ptičjih nogu naglašava zaobljenost tela i stvara radosni izgled skokova ili brzih trčanja koji nas toliko uzbuđuju.
