Mardžori Mekol bila je udata za lekara. Živeli su u mestu Čurč Plejs, Lurgan u Irskoj i po svemu sudeći bili su veoma srećni.
Kada se Margori razbolela, njen suprug Džon bio je izvan sebe od brige – Tada su mnoge bolesti bile fatalne, a ‘groznica’ je bila velika zaraza.
1705. godine Mardžori je umrla od posledica infekcije i visoke temperature i brže bolje je bila sahranjena da bi se sprečilo širenje bolesti.
Ženu su stavili u mrtvački sanduk sa skupim prstenom, koji suprug nije mogao da joj skine sa ruke zbog otoka. To je njen grob učinilo privlačnim za lopove koji pljačkaju sahranjena tela.
Iste večeri, dok je zemlja još bila rastresita, lopovi su iskopali grob i izvadili mrtvački sanduk. Budući da nisu mogli da skinu prsten zbog otečene ruke, odlučili su da joj odseku prst.
Čim se pojavila krv iz posečenog prsta, Mardžori se probudila iz kome u koju je pala tokom dana, sela u kovčeg i vrisnula.
Sudbina lopova ostala je nepoznata, neke legende kažu da su pali mrtvi, druge da su pobegli ne osvrćući se.
Mardžori je uspela da izađe iz mrtvačkog sanduka i otišla je kući.
Džon Mekol, Mardžorin suprug bio je kući sa decom kada je začuo kucanje na vratima. Čovek je rekao deci: "Da je vaša majka još živa, zakleo bih se da je to njeno kucanje".
Otključavši vrata, video je Mardžori u pogrebnoj odeći, s krvlju koja joj je curila iz ruke i srušio se na mestu mrtav.
Sahranjen je u sanduku u kome je bila njegova supruga.
Mardžori je živela još mnogo godina, ponovo se udala i imala još dece. Kada je napokon umrla, bila je sahranjena na istom groblju Šankil, u Irskoj.
Njen nadgrobni spomenik je sačuvan, a na kamenu piše: "Živela jednom, sahranjena dva puta".
Građani Lurgana i danas je se sećaju i priča se da je povremeno može videti kako luta grobljem Šankill, možda u potrazi za onima koji su joj naneli zlo.
