Jednom prilikom na izboru za Mis upoznala sam njega. Predsednika opštine.
Sećam se kako smo se upoznali.
Šarmantan, elegantno obučen, sa osmehom i pogledom koji su jednostavno zračili. Dok mi je stavljao lentu oko tela osetila sam strašnu uznemirenost.
Moje telo je počelo da drhti. Imalo je nešto u njegovim rukama. Kako me je slučajno dodirnuo osetila sam istog trenutka požudu, a nežan poljubac u obraz je definitivno značio da moram da ga imam.
I da, bio je oženjen i skoro duplo stariji od mene. Imao je sina.
Znala sam da je samo pitanje dana.
I taj dan je došao. Dok sam visila na Facebooku stigla je njegova poruka .
"Al ti dosadno" – upitao me je. "Da ti pošaljem nekog da ti pravi društvo ?"
"Ma dolazi", rekoh i sama ne znam kako.
"Ma , ja sam već pošao, samo kaži gde da dođem usledio je njegov odgovor."
I to je bilo to.
Ne, nisam bila mala, naivna, zaljubljena klinka, čak naprotiv.
Dubljih emocija nije bilo, ili možda ja nisam dozvoljavala da se razviju. Htela sam avanturu. Želela sam Predsednika.
Počeli smo da se viđamo, da izlazimo na kafe, ručkove, večere, ali sam najviše volela kada bi se na kraju večeri odvezli negde i do ranih jutarnjih sati pričali o svemu. Imala sam puno toga da naučim od njega.
Ženi je nekoliko puta rekao da ide za vikend na poslovni put, dok bi naravno to vreme iskoristio sa mnom.
Prijali smo jedno drugom. Njemu je imponovalo što je devojka, skoro duplo mlađa od njega, zainteresovana da bude sa njim, dok je meni prijalo da imam “vezu bez obaveza i jakog muškarca pored sebe”.
Pred drugima smo vešto krili privlačnost, ali kada smo ostajali sami, sve se menjalo.
Pored fakulteta i posla, zaista nisam želela da ulazim u nešto ozbiljno, da se pravdam nekome i objašnjavam svakakve gluposti. Neverovatno, ali u svakom trenutku je znao kako da se ponaša, kada da se javi. Nismo gušili jedno drugo, već nam je svaki susret bio maksimalno uživanje.
Svaki njegov pogled i pokret me je oduševljavao, a s-ks je bio fenomenalan. Ludost i zaljubljenost idu ruku pod ruku. Moj život se sveo na iščekivanje njegovog poziva i povremeno viđanje. Svaki trenutak sa njim mi je značio.
On se uvek vraćao svojoj kući, a ja sam ostajala sama.
I na kraju sam se ludo zaljubilla.
Pravog razloga za prekid zapravo nije ni bilo. Jednostavno smo osetili da je bilo dosta. Da, i dalje je postojala ta vatra među nama, ali.. On se u međuvremenu razveo, ali mi nismo imali zajedničku budućnost.
Njegov broj telefona još uvek imam, kao i on moj.
Dogovorili smo se da, ako nekad osetimo želju, kao onu sa početka, da se slobodno javimo onom drugom.
Do dana danas i pored moje velike želje nisam okrenula njegov broj. Nije ni on moj.
Nastavila sam da živim svoj život.
Menjala momke u potrazi za nekim ko bi zamenio mog predsednika. Ali ne, nije mi uspelo… Predsednik je Predsednik
On je još uvek sam, a ja ga želim do neba.
