Kroz sudbinu Jelene Marković prolama se i priča o intelektualnoj eliti Srbije, političkim prilikama i položaju žena u tadašnjem društvu. Devetnaesti vek u Srbiji je doba neprikosnovene vladavine muškaraca, kada su žene bile „imanje čovekovo“. Ali, to je i doba kada su se žene, posle viševekovnog neuvažavanja, pobunile i izborile za obrazovanje i pravo na rad. Jedino što nisu osvojile bilo je pravo glasa i veće učešće u politici. Istorijski gledano, cilj patrijarhata oduvek je bio izolovati žene iz javne sfere i svesti je na ulogu majke i domaćice. Ilki je i to bilo uskraćeno, pa je rešila da uzme stvari u svoje ruke.
Duga je istorija uspelih i neuspelih ubistava srpskih vladara, a u tom spisku negde se zaturila Jelena Ilka Marković, prva žena u Srbiji koja se "drznula da puca na kralja“.Ilka Marković je pokušala da ubije kralja Milana 1882. godine, hicem iz pištolja u Sabornoj crkvi.
Jelena Marković rođena je 11. oktobra 1845. godine u Šopronju, gradiću na severozapadu Mađarske, u porodici Judite i Konstantina Bajića. Posle majčine smrti 1861. godine sa sestrom Lujzom seli se kod tetke u Novi Sad, gde je učila muziku i jezike. Naredne godine upoznaje mladog lekara i prvog srpskog anatoma Jovana Andrejevića, za koga se udaje sa svega 17 godina.
On je bio vrlo obrazovan i svestran čovek. Prevodio je Šekspira, družio sa Zmajem, Đurom Jakšićem, Lazom Kostićem i jedan je od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. Pored toga, bio je istaknuti član „Omladine“ 60-ih godina 19. veka okupljenih oko Svetozara Miletića i to je Ilkin prvi susret sa politikom, koja je igrala veoma važnu ulogu u njenom kasnijem životu. Njihov brak bio je skladan i srećan, ali je nažalost kratko trajao – nakon dve godine Jovan se razboleo i umro.
Posle smrti supruga, put ju je odveo u Beograd, gde nastavlja svoje političko obrazovanje u domu njene sestre i zeta profesora Gavrila Vitkovića. Oni su redovno organizovali okupljanja, na kojima su gosti bili poznati političari tog doba, ali i pisac Milovan Glišić, kao i prva srpska lekarka Draga Ljočić. Diskutovali su o književnosti, političkim prilikama u Srbiji i svetu, držala su se predavanja o socijalizmu, anarhizmu i feminizmu. Ova okupljanja bila su od posebne važnosti za žene, jer su tu mogle ravnopravno sa muškarcima da diskutuju o političkim pitanjima.
Na jednom od ovih okupljanja Ilka upoznaje Jevrema Markovića, za koga se udaje 24. novembra 1867. godine. Bio je oficir srpske vojske, poslanik i imao je velikog uticaja u narodu i vojsci. Sa Jelenom je delio politička uverenja i patriotizam koji se ogledao u propagiranju oslobođenja Srba od Austrougara i Turaka. Njegov mlađi brat bio je Svetozar Marković, vesnik feminizma u Srbiji, koji se zalagao za jednako obrazovanje muškaraca i žena, kao i za ekonomska prava i nezavisnost žena. Osim toga, uticao je na prvu generaciju socijalistkinja da se dodatno politički angažuju u borbi za ženska prava, a među njima bila je i njegova snaja Ilka, koja je postala vatreni zagovornik njegovih ideja.
Sam Jevrem podržavao je ideje svog brata i žestoko je napadao državni sistem u Srbiji. Zbog toga su obojica postali omraženi kod kneza Milana Obrenovića, koji je samo čekao povod, makar on bio i neistinit, da ih se reši. Prvo je uhapsio Svetozara i poslao u požarevački zatvor na devet meseci. To je ostavilo posledice po njegovo zdravlje i 1875. godine umire od turbekuloze.
Dve godine kasnije, knezu Milanu se ukazala prilika da se reši i starijeg Markovića. Tokom Drugog srpsko-turskog rata, izbila je Topolska buna koja je trajala samo 4 dana, dok nije stigla kneževa vojska. Među uhapšenima bili su Aćim Čumić i Ilija Milosavljević Kolarac, ali knez je verovao da je Ilkin muž bio glavni podstrekivač. Dokazi nikad nisu pronađeni, što nije sprečilo kneza da lično naredi njegovo pogubljenje. Streljan je u maju 1878. godine.
Novine su u to vreme prenosile da je priznanje bilo iznuđeno, da mu nisu dopuštali da se sretne ni sa kim, da je mučen u zatvoru, ali i neposredno pred streljanje. Ilka je tako sa 33 godine ponovo ostala udovica, a dan smrti njenog supruga je dan kada je odlučila da se osveti, ali i da zemlju spase tiranina. Preko noći joj je ukradeno sve do čega joj je bilo stalo.
Poverila se svom prijatelju – i jednom od osnivača narodne radikalne stranke - Raši Markoviću:
„Samo smrt Milanova može biti melem rani mojoj. Ubila bih se kad bi mu neko pre mene ugasio pogani život, a bila bih sva nesrećna kad bi umro prirodnom smrću. A kad bih znala da se ceo svet pretvorio u pristalice Svetozarevih ideja, pa kad bi i sam Milan postao njihov vatreni pobornik, ja bih ga ipak zaklala kao pile.“
Ilka je osvetu muža kuvala pune četiri godine.
Čekajući svoju priliku za osvetu, nije trošila vreme, već je obavljaljala svoje dužnosti kao supruge i ćerke. Prvo je, posle velikih peripetija, uspela da dobije dozvolu da telo svog supruga, koje je počivalo na neobeleženom grobu kraj druma u Aranđelovcu, prenese u rodnu Jagodinu i dostojno ga sahrani pored brata. Legenda kaže da se nad grobom zaklela: „Kad već nisi srećan da imaš sina, ja ću te osvetiti“. Potom se vratila u svoje rodno mesto Šopronj da neguje teško obolelog oca. Posle njegove smrti, sredinom 1882. godine, vraća se u Beograd i unajmljuje stan preko puta Saborne crkve, a izdržava se davanjem privatnih časova.
Ona je već tada znala gde će izvršiti svoju osvetu, dokaz da je atentat pažljivo planirala svih ovih godina. Ostalo joj je samo da čeka povoljnu priliku, koja se ukazala 11. oktobra 1882. godine kada se Milan Obrenović, sada već kralj, lađom vraćao iz Rumunije. Pošto se iskrcao na savskom pristaništu, s kraljicom Natalijom krenuo je u Sabornu crkvu, na molitvu. Tamo ga je spremno, skrivena iza stubova, čekala Ilka, izvukla revolver i pucala.
Ovako su narednog dana taj događaj opisale „Srpske novine“, prvo štampano glasilo Kraljevine Srbije:
„U trenutku kada je Njegovo Veličanstvo stupilo u Sabornu crkvu i celivalo evanđelje, žena streljanoga u Aranđelovcu Jevrema Markovića, na odstojanju od tri koraka, opalila je iz revolvera na Njegovo Veličanstvo; no proviđenje je učinilo, da je ubilačko zrno promašilo, te sačuvan nepovređen život prvog Kralja sprskog, sačuvana istorija sprska, sačuvan razvitak i budućnost srpska od nedoglednih žalosnih zapleta.“
Šansu za popravni nije dobila, pošto je odmah savladana i uhapšena:
„Kad ju je povela policija, narod koji je bio iskupljen pred crkvom, napao ju je sa tolikim ogorčenjem, da je vlast morala napregnuti sve svoje sile i svu svoju energiju, da je u jednu obližnju privatnu kuću skloni i tako sačuva da se nad njom narodni sud još tog časa ne izvrši.“
Inače, metak je završio u zidu Saborne crkve, a danas se nalazi u Muzeju grada Beograda. Nakon pokušaja atentata, Kralj je naredio da se optoči dragim kamenjem i koristio ga je kao iglu za kravatu.
Osuđena je 12. aprila 1883. na smrt streljanjem, potom pomilovana, ali je uskoro nađena zadavljena u požarevačkom zatvoru.
Njena smrt je proglašena samoubistvom, ali malo ko je u to verovao, posebno kad se saznalo da je vojnik koji je čuvao njenu ćeliju ubijen nekoliko dana posle njene smrti.
Zbog atentata je uhapšena i Ilkina rođaka Lena Knićanka, najlepša žena tadašnjeg Beograda, koja je takođe nađena obešena u zatvoru 28. marta 1883, i to u jezivim ćelijama Rimskog bunara.
Oba ubistva dogodila su se pod sumnjivim okolnostima: vojnik na straži kod Lene Knićanke, takođe je ubijen. U oba slučaja po jedan lekar iz komisije za uviđaj izdvojio je svoje mišljenje da se ne radi o samoubistvu.
Kralj Milan i Milutin Garašanin su se 1981. optuživali u štampi kao naredbodavci ubistva.
Kralj je atentat pokušao da iskoristi protiv radikala, ali isleđivanje nije dokazalo njihovo učešće.
