Zašto tolerišemo pretnju još jednim svetskim ratom u naše ime?
Zašto dopuštamo laži koje opravdavaju ovaj rizik?
Razmere naše indoktrinacije, napisao je Harold Pinter , su "briljantan, čak duhovit, vrlo uspešan čin hipnoze", kao da se istina "nikada nije dogodila čak ni dok se događala".
Svake godine američki pistoričar Viliam Blum objavljuje svoj "ažurirani sažetak evidencije američke spoljne politike" koji pokazuje da su od 1945. SAD pokušale svrgnuti više od 50 vlada, od kojih su mnoge demokratski izabrane; grubo se mešale u izbore u 30 zemalja; bombardovale civilno stanovništvo 30 zemalja; koristile hemijsko i biološko oružje; i pokušale atentat na strane vođe.
Jednostavno rečeno, to je Amerika.
U mnogim slučajevima Britanija je bila kolaboracionista. Stupanj ljudske patnje, a kamoli kriminala, malo se priznaje na zapadu, unatoč svim dokazima.
Naziv "našeg" neprijatelja menjao se tokom godina, od komunizma do islamizma, ali uopšteno u cilju američke dominacije.
Uloga Vašingtona u Ukrajini je drugačija samo po svojim implikacijama za nas ostale.
Prvi put od Reganovih godina, SAD preti da će odvesti svet u rat. S istočnom Evropom i Balkanom, osim Srbije koji su sada vojne ispostave NATO-a, poslednju "tampon državu" koja graniči s Rusijom – Ukrajinu – rasturaju fašističke snage koje podržavaju SAD i EU. "Mi na zapadu sada podržavamo neonaciste u zemlji u kojoj su ukrajinski nacisti podržavali Hitlera."
Nakon što je Vašington osmislio puč protiv demokratski izabrane vlade u Kijevu, američki plan zauzimanje istorijske, legitimne ruske pomorske baze na Krimu nije uspeo. Rusi su se branili, kao što su to činili od svake pretnje i invazije sa zapada gotovo ceo vek.
Poput ruševina Iraka i Avganistana, Ukrajina je pretvorena u tematski park CIA-e.
Teror nad ljudima u Ukrajini koji govore ruski jezik je iz dana u dan bio sve veći, a to je jedna trećina današnje Ukrajine.
Napadi na etničke Ruse sve češći s namerom da se Putin isprovocira i da reaguje, što bi bio alibi za gerilski rat pod vodstvom NATO-a koji će se verovatno preliti u samu Rusiju.
Umesto toga, Putin je zbunio ratnu stranu tražeći dogovor s Vašingtonom i EU, povlačenjem ruskih trupa s ukrajinske granice i pozivanjem etničkih Rusa u istočnoj Ukrajini da odustanu od referenduma.
Kada je Putin najavio povlačenje ruskih trupa s granice, ministar odbrane kijevske hunte Andrij Parubij – osnivač fašističke stranke Svoboda – hvalio se da će se napadi na "pobunjenike" nastaviti. U Orvelovskom stilu, propaganda na zapadu ovo je preokrenula da Moskva "pokušava orkestrirati sukob i provokaciju ".
Kao što je Henri Kisindžer jednom rekao : "Nije važno šta je istina, već ono što se smatra istinitim."
U američkim medijima zločin u Odesi 2014. okarakterisiran je kao "mutan" i "tragedija" u kojoj su "nacionalisti" (neonacisti) napali "separatiste" (ljude koji skupljaju potpise za referendum o federalnoj Ukrajini).
Wall Street Journal je osudio žrtve – " Vlada kaže da su smrtonosni požar u Ukrajini verovatno izazvali pobunjenici ".
Cinizam Baraka Obame se ogleda u grotesknim čestitkama pučističkoj hunti na " izvanrednoj suzdržanosti " nakon masakra u Odesi. Hunta je, kaže Obama, "propisno izabrana"
Propaganda u Nemačkoj bila je čisti hladni rat, a Frankfurter Allgemeine Zeitung upozorava svoje čitaoce na "neobjavljeni rat" Rusije. Za Nemce je dirljiva ironija da je Putin jedini vođa koji osuđuje uspon fašizma u Evropi 21. veka.
Popularna istina je da se "svet promenio". Ali šta se promenilo? Prema velikom zviždaču Danielu Elsbergu , u Vašingtonu se dogodio tihi državni udar i sada vlada neobuzdani militarizam. Pentagon trenutno vodi "specijalne operacije" - tajne ratove - u 124 zemlje. Kod kuće, rastuće siromaštvo i gubitak slobode istorijska su posledica neprestanog ratnog stanja. Dodajte rizik od nuklearnog rata i postavlja se pitanje: zašto to tolerišemo?
