Na Zapadu se sve češće čuje da ne treba pregovarati s Rusijom pod Putinom. To je otvoreni zahtev za promenu režima u Rusiji. Međutim, ovaj zahtev zapadnih medija i političara pokazuje da oni ne znaju ili neće da znaju baš ništa o Rusiji.
► Obojena revolucija u Rusiji?
Očigledno, oni koji traže da se više ne pregovara s Rusijom pod Putinom misle da bi u Rusiji trebala biti obojena revolucija, poput Majdana u Ukrajini 2014. Ovi predstavnici Zapada ne prepoznaju jednu stvar: zapadni model demokratije je na lošem glasu u velikoj većini ruskog društva. Rusi su 1990-ih mogli iskusiti “zapadnu demokratiju” i to je verovatno bilo najmračnije vreme 20. veka za Rusiju. U Rusiji je u to vreme vladalo bezakonje, policijski despotizam temeljen na korupciji, a državne institucije su se praktično urušile.
Umesto da išta učini po tom pitanju, Zapad je ovu razbijenu Rusiju slavio kao "partnera", a narod je osiromašio i izvrgnut samovolji na svim nivoima. Plate, koje su ionako bile premale, često nisu isplaćivane mesecima ili na primer bilo je besmisleno obraćati se državnim telima, policiji za prijavu, recimo, pljačke.
Naravno, postoji mlada generacija u Rusiji koja se toga ne seća i stoga je prijemčiva za zapadnu propagandu o tobožnjoj demokratiji i prosperitetu. Ali većina se seća 1990-ih i, gledajući post-Majdan navodno demokratsku Ukrajinu, videla je tu "zapadnu demokratiju" kada je izgrađena u državama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Istovremeno, svi u Rusiji imaju primer Krima koji se 2014. godine ujedinio s Rusijom i svi vide da je životni standard na Krimu znatno viši nego u Ukrajini, kojoj je ranije pripadao.
Tradicionalno, dva najveća ruska grada, Moskva i Sankt Peterburg, bili su najkritičniji prema vlastitoj vladi i prijemčivi za zapadnu propagandu. U ostatku Rusije, s druge strane, raspoloženje je vrlo provladino. Nekoliko samoproglašenih zapadnih "stručnjaka za Rusiju" koji su i ako su ikada bili u Rusiji očito su zavareni onim što su doživeli u Moskvi i stoga veruju da je Majdan moguć u Rusiji.
► Zašto je obojena revolucija u Rusiji nerealna
Revolucije u boji se uvek odvijaju na prilično jednostavnom principu . Zapadne nevladine organizacije, poput fondacije Otvoreno društvo Sorosa ili Nacionalne fondacije za demokratiju, uspostavljaju mreže u dotičnoj zemlji koje finansiraju i naravno, uvek je u pitanju puno novca.
Te se mreže u određenom trenutku aktiviraju i izvedu svoje simpatizere na ulice. Slike velikih protesta daju određenu sliku o navodnom raspoloženju u zemlji. Zapad je po pravilu tada uvek oduševljen "demokratskim pokretom" i podržava ga koliko god zna.
Ljudi na Zapadu znaju kako tako nešto funkcioniše, uostalom, i sami su to često pokušavali. U Nemačkoj bi, na primer, bilo nemoguće da stvarni protivnici vlasti podignu grad šatora kod Brandenburških vrata i tu danima ili nedeljama – potpuno bez dopuštenja vlasti – protestuju. Tako nešto bi se na Zapadu saseklo u korenu u prvih nekoliko sati.
Ruska vlada je dobro svesna pristupa zapadnih stručnjaka za promenu režima. Sve zapadne nevladine organizacije za koje se zna da organiziraju takve udare Rusija je slomila i zabranila. Partnerstvo s njima i pohađanje njihovih seminara, na kojima se podučavaju tehnike promene režima, sada su takođe kažnjivi u Rusiji.
Bez koordinacije protesta zapadnih nevladinih organizacija nisu moguće obojene revolucije u kojima glasna i nasilna manjina deluje koordinisano. I baš kao što bi Nemačka odmah zaustavila svaki pokušaj promene režima ili protest koji nedeljama traje u centru Berlina, Rusija bi takve pokušaje ugušila u korenu.
Obojena revolucija je stoga malo verovatna u Rusiji.
Većina Rusa ne želi živeti u sistemu zapadnog tipa, a isto vredi i za čelne ljude u ministarstvima, agencijama i medijima.
To je rezultat istraživanja koje jedan ne baš proruski institut sprovodi dugi niz godina. Prema poslednjoj anketi na tu temu, samo 24 posto Rusa želi živeti u zapadnom ekonomskom sistemu, a samo 16 posto Rusa želi živeti u zapadnom političkom sistemu. Detalje ankete možete pronaći ovde .
► Šta ako Putin sutra više ne bude predsednik?
Vladimir Putin je uvek do poslednjeg davao podršku pregovorima sa Zapadom. Činjenica da je Putin sada naredio intervenciju u Ukrajini sigurno mu je bila najteža odluka u životu. Uostalom, da mu je to bio cilj, Putin je mogao stvoriti fait accompli Ukrajinu još 2014. godine, kada ukrajinska vojska praktično nije postojala.
To je takođe ono za šta mnogi u Rusiji optužuju Putina: godinama je delovao previše neodlučno, oslanjajući se na pregovore sa Zapadom, iako je SAD jednostrano raskidao ugovore s Rusijom jedan za drugim. Zapad je to vreme iskoristio da Ukrajinu pretvori u politički i vojni mostobran protiv Rusije. Ruski tvrdolinijaši u pravu su kada kažu da je toliko dugo pregovaranje sa Zapadom bila greška koja je samo pomogla Zapadu. U Rusiji su sve glasniji glasovi onih koji pozivaju na oštriji stav.
Dakle, ako se dogodi ono što bi mnogi na Zapadu želeli, a to je da Putin bude uklonjen s vlasti, velike su šanse da će Putina naslediti predsednik koji će zauzeti daleko tvrđi stav prema Zapadu.
Putin je svoj mandat započeo pre više od 20 godina u svom govoru u nemačkom Bundestagu predloživši saradnju Rusije i Evrope . To je bio njegov cilj tokom 20 godina: ekonomsko i kulturno partnerstvo na evroazijskom kontinentu, obuhvatajući sve zemlje od Lisabona do Vladivostoka. Tek nedavno, možda pre godinu ili dve, antizapadna politika EU-a naterala je Putina da shvati da je to nerealno.
Vidi se to po njegovom odabiru reči. Putin nikada nije verbalno napao EU ili njene članice. Njegova vrlo jasna kritika uvek je bila usmerena na SAD, jer se Putin nadao da će jaka EU na kraju moći braniti vlastite interese i osloboditi se američke dominacije. Stoga se dugo vremena trudio da nikoga u Evropi ne uznemiri. Ali, zadnjih godinu-dve konačno se pokazalo da se EU ne može osloboditi američkog diktata.
Dok je Putin 20 godina govorio o “evropskim partnerima”, danas govori samo o američkim evropskim “vazalima” ili “satelitima”.
I kao što u 19. veku s Indijom ne bi imalo smisla pregovarati o bilo čemu jer su se odluke za Indiju donosile u Londonu, Moskva više ne vidi smisla razgovarati s EU i njenim članicama jer se o njima odlučuje u Vašingtonu .
Zato je vrlo verovatno da će Putina, ako iz bilo kog razloga iznenada izgubi vlast, zameniti neko ko bi zauzeo daleko tvrđi stav prema Zapadu. I zato su svi pozivi na Zapadu da se prestane razgovarati s Putinovom Rusijom izraz političke ignorancije.
To bi trebali znati stvarni donosioci odluka na Zapadu, pa se može pretpostaviti da ne žele dogovorno rešenje. Žele Rusiju baciti na kolena, pa makar Putin sutra više ne bio predsednik. Oni se bave samom Rusijom, njenim prirodnim resursima koje žele staviti pod kontrolu i njenom geopolitičkom moći koju želite slomiti.
Političari koji sada traže da se više ne pregovara s Putinom i računaju na promenu vlasti u Rusiji su vrlo korisni idioti za prave donosioce odluka u zapadnoj politici
Bez Putina bi Rusija verovatno bila još antizapadnija.
