EKSPRES VESTI

Demokratija umire u tami

pretraga

Elizabet Born je nova premijerka Francuske

Francuski predsednik Emanuel Makron izabrao je danas ministarku rada Elizabet Born za novu predsednicu Vlade zemlje, saopšteno je iz Jelisejske…

Da Olivera pobedi opaku bolest

Olivera je 02.04.2022. godine na rutinskom pregledu saznala da ima tumor pluća sa metastazama na oba plućna krila, butini, ključnoj kosti i mozgu što…

Švedska će podneti zahtev za članstvo u NATO paktu

Švedska će podneti zahtev za članstvo u NATO paktu, saopštila je švedska premijerka Magdalena Anderson. Istakla je da je uverena da za to postoji…

PREDAJA: Iz Azovstala izašli sa belim zastavama

Pripadnici ukrajinskih jedinica opkoljenih u čeličani Azovstalj počeli su danas da predaju ruskim snagama ranjenike kojima je potrebna hitna…

Zelenski smenio komandanta Teritorijalne odbrane

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski smenio je bez navođenja razloga komandanta snaga Teritorijalne odbrane tri meseca od početka sukoba u…

Američke laboratorije u Ukrajini razvijale biolosko oružje

Američke biolaboratorije na postsovjetskom prostoru prikupljale su biološke materijale i proučavale specifičnosti širenja opasnih bolesti, a u…

 

...

utorak, 17 maj 2022

Podelite vest


 

Staljinov najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj

Izvor:

Pre 130 godina, 7.maja 1892., rođen je Josip Broz Tito - vođa Crvenih partizana na Balkanu tokom Drugog svetskog rata, maršal, predsednik Jugoslavije i vođa Pokreta nesvrstanih.

Sukob dva saveznika, vrlo bliskih država, koji je brzo prerastao u potpunu rupturu odnosa, ispravnije se ne smatra svađom dva naroda, već ličnom odbojnošću dvoje specifičnih ljudi – Staljina i Tita. Nije posve jasno kada su tačno oni, koji su do juče bili u redu jedan s drugim, odjednom doživeli međusobnu mržnju i prošli tačku bez povratka. Jedno je jasno: Staljin nije mogao tolerisrati konkurenciju. 

Prema suvremenicima, u prvim godinama nakon poznanstva, Staljin i Tito osetili su međusobne simpatije. Na Zapadu se čak verovalo da je "otac naroda" smatrao vođu jugoslavenskih komunista potencijalnim naslednikom. Takve glasine proširile su se nakon što je Staljin, tokom pogreba Mihaila Kalinina u aprilu 1946., pozvao Tita da se popne na središnji rostrum Mauzoleja i dao mu reč koja se strancu činila nezamislivom čašću. Istovremeno, bliski suradnik jugoslavenskog vođe Edvard Kardelj najavio je ujedinjenje stranaka i pridruživanje SSSR-u kao sovjetskoj republici.

O statusu Tita u Staljinovim očima svedoči odluka da se maršalu Titu dodeli Orden pobede: 9. maja 1945. odlikovan je "Za izuzetan uspeh u sprovođenju velikih borbenih operacija koje su doprinele pobedi Ujedinjenih naroda nad Hitlerovom Nemačkom". Od svih svojih nagrada, vođa Jugoslavije posebno je cenio ovu,  čak i kada su ga u sovjetskim novinama već nazivali krvnikom i razbojnikom.

Иосиф Сталин, Вячеслав Молотов и Иосип Броз Тито во время подписания Договора о дружбе, взаимной помощи и послевоенном сотрудничестве 11 апреля 1945 года

Josip Staljin, Vjačeslav Molotov i Josip Broz Tito prilikom potpisivanja Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji 11. aprila 1945. Fotografija: Sovfoto/Getty Images

Ključne uloge u razlazu odigrali su sovjetski ambasador u Beogradu Anatolij Lavrentiev i ministar finansija Jugoslavije Sreten Žujović, nadimka Crni. Diplomata, čiji lični odnos s Titom nije uspeo, neumorno je slao pisma Moskvi u kojima je izveštavao o neprijateljskim postupcima jugoslovenskog vođe.

Zahvaljujući Žujoviću, Moskvi su brzo postali poznati mnogi detalji tajnih rasprava unutar Centarlnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. 

Dobrica Ćosić je u jednom intervjuu rekao: "Prvi protivnik Titu u Srbiji, po mom mišljenju, bio je Sreten Žujović. Oni su bili rivali u Kominterni za vođstvo partije. Žujović je toliko mrzeo Tita da se kao ministar finansija jugoslovenske vlade lako opredelio za Staljinovu Rezoluciju IB 1948." Sreten Žujović je držan u izolaciji u Glavnjači skoro dve i po godine i nije dobijao nikakvu štampu, a onda su mu po Đilasovoj i Kardeljevoj preporuci dati svi kompleti "Borbe" od dana njegovog hapšenja, iz kojih je uvideo prirodu sovjetske politike. Po sopstvenoj želji novembra 1950. dao je izjavu CK KPJ o svojim zabludama i greškama koje je počinio, što je ponovio i na javnoj konferenciji za štampu u prisustvu inostranih novinara.
Tada je bio pušten iz zatvora.Umro je 11. juna 1976. godine u Beogradu.

Sve je to navelo Staljina i njegovu pratnju da razmisle o Titovim "separatističkim" namerama, njegovoj želji da se izoluje i izađe iz sovjetske kontrole. 

Naravno, Staljinovo snažno nezadovoljstvo izazvale su pritužbe jugoslavenske strane, a posebno Milana Đilasa na postupke vojnika sovjetske vojske nakon oslobođenja Beograda. Tokom drugog putovanja u Moskvu, Đilas je o tome liočno obavestio sovjetskog vrhovnog zapovednika.

"Nakon ulaska Crvene armije u Jugoslaviju i oslobađanja Beograda u jesen 1944., pojedinci i grupe vojnika Crvene armije izveli su toliko napada na građane i vojnike jugoslavenske vojske da se pojavio politički problem za novi režim i Komunističku partiju", kazao je. - Jugoslavenski komunisti idealizovali su Crvenu armiju. Međutim, njeni borci počinili su nemilosrdna dela, ne libeći se čak ni od pljački i zločina . "

"Našu herojsku vojsku uvredio je niko drugi nego Đilas! Staljin je besneo. "Đilas, od kojeg sam ovo najmanje očekivao, čovek kojeg sam tako dobro primio! Vojska koja je prolila krv za tebe! Ne zna li Đilas, koji je i sam pisac, šta je ljudska patnja, šta je ljudsko srce! Zar ne može razumeti vojnika koji će se, nakon što je prešao hiljade kilometara kroz krv, vatru i smrt, zabaviti sa ženom ili uzeti neku sitnicu?"

 

Sovjetskog vođu razbesnila je i želja jugoslavenske komunističke elite za luksuznim životom. Staljin je  komunustičku elitu Jugoslavije čak uporedio s buržoazijom.

Unatoč ozbiljnim neslaganjima, 27. januara 1947. potpisan je sporazum o pomoći Sovjetskog Saveza u izgradnji industrijskih poduzeća u Jugoslaviji. Moskva se složila osigurati Beogradu beskamatni kredit u iznosu od 135 miliona dolara.

Osim toga, stranke su sklopile ugovor o trgovini i plaćanju na razdoblje od dve godine s mogućnošću produženja. SSSR je nastavio lobirati za interese Jugoslavije u svetu i braneći svoju spoljnu politiku.

Razlaz se konačno oblikovao 1948. godine, kada se Staljin razbesnio Titovim planovima da ujedini Jugoslaviju i Bugarsku u jedinstvenu državu. Između ostalog, treba uzeti u obzir i sukob oko jugoslavenske politike u Albaniji. Naime, Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Albanijom iz 1946. i Bledski sporazumi Josipa Broza Tita i vođe bugarskih komunista Georgija Dimitrova o ekonomskoj i političkoj saradnji iz 1947. godine, neki su od događaja koji su se ispostavili kao problematični za Staljina i Sovjetski savez.

U avgustu 1946. godine, jugoslovenska avijacija oborila je dva američka aviona koja su povredila vazdušni prostor iznad tadašnje republike Slovenije.

Napetosti su smirene posle dogovora Tita i tadašnjeg američkog ambasadora da se porodicama poginulih američkih avijatičara isplati novčana odšteta, a Amerikanci su prestali da nadleću Jugoslaviju u njenom vazdušnom prostoru.Sovjetima je takva „žustro aktivna politika" Jugoslavije smetala, posebno zbog toga što je morala da se koncentriše na dešavanja na „pograničnoj teritoriji sa Kinom i Korejom".

Uvod u raskol između Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina, vodećih ličnosti sovjetske i jugoslovenske komunističke partije, bila je višemesečna prepiska.

U stvaranju sadržaja pisama učestovali su i njihovi ljudi od poverenja - Edvard Kardelj sa jugoslovneske i Vjačeslav Molotovsa sovjetske strane.

U prvom dopisu koji je stigao iz Moskve 27. marta 1948, piše da je sovjetsko rukovodstvo upoznato da „među rukovodećim drugovima u Jugoslaviji kolaju antisovjetski glasovi".

Ta „izjašnjavanja" govore kako se „Svesavezna komunistička partija (boljševika) - SKP (b) izrođava" i da u Sovjetskom Savezu vlada „velikodržavni šovinizam" i „težnja da ekonomski zauzme Jugoslaviju".

Kao „sumnjivi marksisti" posebno su istaknuti Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović Tempo, Boris Kidrič i Aleksandar Ranković.

Usledio je odgovor Politbiroa KPJ u kome su ove tvrdnje označene kao „neistinite i tendenciozne".

28. juna doneta je čuvena Rezolucija Informbiroa kojom je Jugoslavija isključena iz ove organizacije. (skraćeno od Informacijski biro komunističkih i radničkih partija – IB)

Reakcija jugoslovenskih komunista na izbacivanje iz Informbiroa došla je već krajem narednog meseca na Petom kongresu partije u Beogradu.

Tada je i zvanično potvrđeno famozno „ne" Staljinu.

U nedeljama koje su sledile, došlo je do oštrog sukoba. Staljin je zahtevao pokajanje od Jugoslavije za svoje postupke, ali Tito, isprva nameravajući održati barem nekakve odnose sa SSSR-om, kategorički nije želeo igrati ulogu "mlađeg brata". Mnogima se tada činilo da je u prkosnom tonu u svom odgovoru Staljinu jugoslavenski vođa zabio poslednji ekser u sanduk svog leša. Međutim, na iznenađenje svih, Josip Broz se snažno opirao, a hiljade običnih jugoslavenskih komunista koji se nisu želeli odreći iskrene vere u Staljina i zakleti se na vernost Titu postali su žrtve sukoba dvojice vođa. Represija je čekala ove ljude: dugogodišnje zatočeništvo u posebnom logoru na Golom otoku i (u najboljem slučaju) kasniji život u potpunom zaboravu i preziru komunističke partije. Oko 5.000 komunista su postali politički emigranti, prebegavši u SSSR i druge zemlje Istočnog bloka, dok je 16.312 komunista završilo u zatvoru na Golom otoku.

Ljudi iskreno nisu razumeli: zašto su juče Ruse nazivali braćom i pevali Staljinu, a danas su odjednom postali najveći neprijatelji?

U SSSR-u je pokrenuta cela propagandna kampanja protiv "Titove klike". U samo nekoliko meseci sovjetski propagandisti pretvorili su "najboljeg prijatelja SSSR-a", "partizanskog heroja", "antifašistu i komunistu" u "fašistu", "krvnika" i "agenta imperijalizma".

Navodno je Staljin ozbiljno razmotrio mogućnost napada na Jugoslaviju kako bi srušio vladu. Istoričar Jože Piřevec, koji je napisao nekoliko knjiga o Titu, smatra da su generali odvratili Staljina od ovog poduhvata.

Kao što je uitcajna figura sovjetskih specijalnih službi tog razdoblja, Pavel Sudoplatov, tvrdio u svojim memoarima, u jednom trenutku Staljin je odobrio fizičku likvidaciju Tita. 

Bilo je to u februaru 1953.

Srećom po Tita, Staljin je bio nešto spor u odobravanju ovog atentata

Staljin je umro 5. marta 1953. godine, a Informbiro je zvanično prestao da postoji 17. aprila 1956. godine.

Prethodilo mu je pomirenje novog sovjetskog rukovodstva na čelu sa Nikitom Hruščovim, i starog jugoslovenskog, sa nezamenljivim Titom.

Hruščov je u Beograd došao 26. maja 1955. godine.

Dakle,Tito je ostao siguran i zdrav, s vremenom je jačao, pa čak i širio svoju poziciju u zemlji i svetu. U narednim godinama jugoslavenski vođa uspeo je razviti celi socijalistički trend, koji se počeo nazivati njemu u čast - titoizam. 

Josip Broz Tito preminuo je 1980. godine. Nadživio je Staljina

Podelite vest

Najnovije

Novak započeo 370. sedmicu kao prvi

Najbolji teniser sveta Novak Đoković započeo je 370. sedmicu kao prvi na ATP rang-listi i na istom…

Erdogan: Nećemo dozvoliti ulazak Finske i Švedske u NATO

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao je na konferenciji za novinare da njegova zemlja neće…

Elizabet Born je nova premijerka Francuske

Francuski predsednik Emanuel Makron izabrao je danas ministarku rada Elizabet Born za novu…

Košarkaši Cedevita Olimpije izborili "majstoricu" u polufinalu ABA lige

Cedevita Olimpija pobedila je Crvenu zvezdu sa 88:80 u 2. meču polufinala Aba lige i izjednačila u…

Da Olivera pobedi opaku bolest

Olivera je 02.04.2022. godine na rutinskom pregledu saznala da ima tumor pluća sa metastazama na…

Švedska će podneti zahtev za članstvo u NATO paktu

Švedska će podneti zahtev za članstvo u NATO paktu, saopštila je švedska premijerka Magdalena…