Poslepodne je u bordelu Daulatdija tiho. Žene sede ispred svojih soba i gledaju u mobilne telefone; muškarci prevoze robu kroz uske uličice; neka deca se igraju. Uveče, klijenti će se sliti u to područje, gde se nude kockanje i droga, kao i seksualne usluge.

---

Bordel Daulatdija smatra se jednim od najvećih na svetu, sa između 1.300 i 1.500 prostitutki koje tamo rade. Mali grad Daulatdija je glavno transportno čvorište, a za bordel se kaže da postoji još od britanskih kolonijalnih vremena. Prema nevladinim organizacijama, oko 3.000 klijenata dolazi ovde svaki dan, a mnogi od njih prolaze na putu do glavnog grada Dake, udaljenog 70 km.

Mnoge devojčice su kidnapovane, prodate od strane svojih porodica ili prevarene od strane momaka i makroa i poslate da se prostituišu u ovom selu.

„Samo želimo da se igramo. Volele bismo da neko pronađe neko drugo mesto za nas, negde napolju, da živimo,” rekla je jedna devojčica, čiji je život, kao i hiljade drugih, uništen u zamci ovog sistema.

Selo je prekriveno šupama od valovitog lima, uskim ulicama, kanalima punim prljavštine i dućanima, a cela zajednica funkcioniše oko bordela uz tiho odobravanje vlasti koje godinama ignorišu zlostavljanje.

„Ima ih mladih i starih. Od deset do četrdeset godina. Cene zavise. Od 60 centi do 10 evra,” rekao je jedan kamiondžija kroz smeh.

Daulatdija se nalazi uz reku Padmu, tik pored železničke stanice i pristaništa, što je čini pogodnim stajalištem za kamiondžije i putnike.

„Da mi žena sazna, ubila bi me,” rekao je jedan od njih u intervjuu za dokumentarac ARTE.tv.

Devojčice koje dospeju u Daulatdiju najčešće duguju madam 200–300 dolara, koje ih „otkupe” i zadrže dok ne vrate dug. I kad ga vrate izlaza nema. Rad u prostituciji se nastavlja, samo više nisu pod nečijom formalnom kontrolom.

Jedna žena je ispričala: „Imala sam osam godina kada su me doveli ovde. Žena mi je dala dve čokolade. Ušle smo na prednja vrata, a ona je otišla kroz zadnja. Prodala me je. Nisu mi dali da odem. Bila sam prestravljena."

Danas ta žena ima svoju decu i još uvek sanja o povratku: „Kad bih je videla, ništa joj ne bih rekla. Samo bih joj dala koliko god novca traži. Samo da me vrati pred školu. Odatle ću se sama snaći."

U Daulatdiji živi i do 1.000 dece, uglavnom u istim sobama u kojima njihove majke rade.

Jedna majka priznaje: „Moramo da primamo mušterije pred njenim očima. Moramo da preživimo, da ih školujemo, da im damo da jedu. Kako drugačije?”

Muškarci koji dolaze u Daulatdiju nemaju nikakav osećaj krivice.

„Dođem da se opustim. Naporno radim, i ovde se odmorim. Uzmem onu koju mi se sviđa. Ne previše svetlu, ne previše tamnu - srednje. Ne osećam se loše. Samo se zabavljam. Svi treba da uživaju,” izjavio je jedan „klijent”.

Uprkos stravičnim uslovima, se*sualni rad je legalan u Bangladešu, ali samo u registrovanim bordelima. Ipak, većina žena i devojaka radi na ulici ili po privatnim kućama, što ih izlaže dodatnoj opasnosti od policije, nasilja i bolesti.

U Daulatdiji ni mrtvi nemaju mira. Jedna starija žena koja tamo živi već 50 godina ispričala je kako je morala da angažuje tri zavisnika da sahrane mrtvorođenu bebu njene komšinice: „Samo su oni hteli da je dodirnu. Molila sam ih.”

Nekada su tela bacali u reku, jer ih meštani drugih sela nisu puštali da ih sahrane u zemlji.

Organizacije poput Amnesty Internationala i lokalnih NVO godinama pokušavaju da ukažu na zlostavljanja i neljudske uslove u ovom selu. Prošlog meseca iz Amnesty-ja je poručeno: „Ženama Daulatdije: više nećemo ćutati. Vreme je za zatvaranje ovog mesta i izgradnju pravih domova i sigurnih radnih mesta za žene.”

Ali vlasti još ćute. A nova deca odrastaju u sobama punim bola, gledajući iste scene koje su njihove majke gledale pre 10, 20 ili 30 godina.